Književne novine

им

ТРУМЕНИ ЧИСТЕ ЛИРИКЕ

Драгомир Брајковић: „ПРОЛЕЋЕ У ТЕХЕРАНУ“;

„Српска књижевна задруга, Београд, 1972.

НАША СХВАТАЊА поезије, изграђивана на домаћој песничкој традицији и различитим европским искуствима и теоријама, све више условљавају вредновање песничких књига према чврстини заснованости мисаоних и језичких концепата, и према доследлости тим концептима. Таква вредновања, — која су, у књижевно-историјском смислу, позитивна иновација, али, још увек, са ризицима упрошћавања и доетматизовања, — могу, ако се круто примене, поготову ако полазе за првим утисцима, да се покажу неподобним, и неправедним, за поезију онога жанра који негује Драгомир Брајковић. Настављајући сензибилитет и богатећи тематику прве књиге („Велико путовање", 1970) друга Брајковићева збирка по много чему одудара од општег духа нашег савремелог песништва, или макар оног дела данашње поезије чије су преокупације из домена митологије, тзв. савремених урбаних тема и вивисекпије језика. Брајковићеве песме доносе поједине мелодијске и друге елементе по којима препознајемо, стваралачки прожив љену, песничку традицију читаве прве половине дведесетог века; но ове песме не резултирају из прихватања једле, углавном већ исказане и истрошене, поетике, већ из пажљивог истраживања најплодотворнијих песничких нити и профила сопствених песничких предиспозиција.

По спољашњим, превасходно тематским обележјима, могло би се помислити да се Брајковић доста споктаао определио за оне вечне песничке теме, у којима су се песници свих времена огледали, већ пре“ ма даровитости и интелектуалној снази, У већини је његових песама присутан онај романтичарски раскол и неспоразум измеЂу песника и света, осећање лемогућности досезања пуноће живота и остварења дубље смисаоности. Песник је усамљеник који кроз складне стихове казује сопствену иопштељудску драму постојања и покушава да утеху за изгубљено земаљско царство пађе у тежњи за хармонијом магловитих даљина, што још могу да приме неку пројекцију пмагинарне среће и спокојства. Али то романтичарско осећање има модеран квалитет: песник се лишио илузија о изузетној моћи свога песничког вапаја и свечаности песничког чина. Његово певање о сопственој драми нема форму бунта, већ тихе сете; а његово доживљавање шире људске трагике, обогаћено савременом интелектуалном скепсом. ле прераста у реторично месијанство, већ у меланхоличну ламентацију над дисхармонијом између богатства могућности, и стања у коме се човек по пеминовности лалази. Брајковић се ва најбољим примерима из српске поезије, од Бранка и Лазе Костића, па до Настасијевића пи Црњанског, изграђивао у модерног елегичног песника. Стварајући песничку структуру елегичних значења и расположења, он ле прави грешку која је иначе својствена млађим и мање обдареним песницима; не одлази У исповедачку јадиковку, већ елегичност постиже сложеним контрастом између симбо ла који асопирају богатство и лепоту појавног света, са једне стране, и трагичности живота, са друге. Старо је и општепознато, али увек актуелно, правило да меланхолија добија прави песнички ква лантет, да надраста ниво приватне исповести, тек ако је уоквирена ведријим сликама, слављем живота. Управо тога славља пма код Брајковића, и у осећању неких исконских стања природе, и у глорификовању индивидуалне слободе, и у понмању љубави као наде у прибежиште, као вечле и неразрешиве загонетке. У првом делу збирке (циклуси „Драте ствари", „Они које волимо" и, нарочито, „Туђе дете“) не-

"ке песме о љубави представљају, дубином

анализа, новине у пашој поезији и антологијске су вредности. | Погвештпо би, међутим, било поћи за евелтудлним првим утиском о спонтаној романтичности и пнтуитивној лиричности у новој Брајковићевој књизи. Погрешност таквог утиска најбоље се може потврди“ ти поводом пиклуса, боље рећи поеме од тринаест целина, „Пролеће у Техерану , чији наслов није случајно обележио целу књигу. Једча врло компактна поетика, ип

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

СТАНКО КОРАЋ

ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ

мало произвољна, сажета је у овоме циклусу. Чак би се могло рећи да је она, индиректно, полемична према неким важећим песничким концептима. У усмеравању свога песничког трагања, у његовом паралелизовању са сопственим интелектуалним искуствима и осећањем света, песник се није окрезуо ни рационалности Европе, ни митовима антике, ни националном средњовековљу, — већ истоку, симболизованом у далеком Техерану, праисходишту, постојбини мрачних порива, страсти и жудњи, оличењу ирационалног, бескрајлом и вечном пролећу. Тај метафорични Техеран постао је.у Брајковићевој књизи простор у коме се одсликава и осмепшљава песников свет, уточиште коме се стреми, али и симбол који мотивише превасходно емоционалан, ирационалистички и лирски однос према животу. Оваква је мисаона подлога омогућила јасно усмеравање основних идеја у песмама, али и ботату оркестрацију слика, стилских фигура и асоцијација,

Збирка „Пролеће у Техерану" разумљиво, садржи песме разноликог квалитета, али довољло оних које одају песника препознатљивог гласа у савременој поезији. Прерано би, пи недовољно аргументовано, било говорити о наговештавању читаве песничке струје која би тежила критичком успостављању нових континуитета у поезији двадесетог века, али је несумњиво да од песника као што је Брајковић, — који су даровити, а литературу лису учили само писањем, нити по скраћеном књижевном курсу, — треба доста очекивати. Брајковићева неискључивост у опредељивању и сигурност у одређен однос према песничкој материји, као и број добрих песама у новој збирци, гарантују постојапу присутност у литератури.

Чедомир Мирковић

ПРВА МОНОГРАФИЈА 0 ДЕСНИЦЕ

Станко Кораћ: „СВИЈЕТ, дЉУДИ

и РЕАЛИЗАМ ВЛАДАНА ДЕС-

НИЦЕ“; Српска књижевна задруга, Београд, 1972.

МОНОГРАФИЈА „Свијет, људи и реализам Владана Деснице" из пера дра Станка Кораћа представља обимну критичку студију о делу једног од највећих југословенских писаца. Нема разлога да се доказује потреба за таквом књигом, јер је потреба чак много већа него што је и једна овако обимна студија (од преко 230 страна) може испунити. Ову књигу, дакле, треба сматрати добродошлом и чак преко. потребпом. ;

Ар Кораћ има искуства у писању обимнијих студија, јер је, поред низа других радова, већ објавио једну: о делу Ива Андрића, под насловом „Андрићеви романи или свијет без Бога" (Загреб, 1970). Али, док је Андрићево дело осветлио само кроз његове романе, Десничино дело је сагледао у целини. : ,

У овој монографији др Кораћ не узима у обзир приватну личност Деснице, изузев уколико она, неким својим битним одређеностима, није знатније утицала на његово дело. Монографија је подељена према родовима којима се Десница бавио, па се, изузев уводног дела, књига дели на поглавља у којима др Кораћ анализира Десничино есејистичко, песничко, приповедачко, романсијерско и драмско дело. При том, у оквиру приповедачког дела, он разматра само оне (три) Десничине збирке у којима има нових приповедака, а у романсијерском делу сваки од два његова романа посебно, као и кратки недовршени роман „Проналазак Атанатика".

И у овом делу, као и у делу о Андрићевим романима, др Кораћ се поглавито служи марксистичком, егзистенцијалистичком и структуралистичком методом, вешто их комбинујући и настојећи да помоћу њихове синтезе што је могуће свестраније осветли дело великог српског и југословенског писда. Марксистички елемент му омотућује да Десницу ситуира У конкретну друштвену средину и време, које су условиле многе, како класично-реалистичке тако и модерне компоненте његовог дела, егзистенцијалистички му допушта да.

се више посвети филозофским, односно егзистенцијалним проблемима и ставовима љетовог дела, а структуралистички му отвара путеве за откривање стилских особености тог дела.

Полазећи од сажетих приказа и делимичних препричавања извесних Десничиних књига, Кораћ даје детаљне анализе низа његових дела им, на основу њих, одреЂује им оправдане оцене. Његове анализе

. су обимније од било којих досадашњих

анализа, што је, природно, условљено и њиховим обимом, а оцене се, углавном, слажу са оценама већине досадашњих критичара који су писали о Владану Десници, што је, такође, сасвим нормално, јер је тешко очекивати неке у основи нове оцене. Једини изузетак, донекле, чини Кораћева оцена Десничиног првог романа „зимско љетовање", који је, као што је познато, у своје време наишао на многа перазумевања, па и потцењивања. Да би потврдио свој суд, који се у извесној мери разликује од свих досадашњих судова, др Кораћ је, анализи овог романа, додао и једну малу анализу критика романа. А његов је закључак да се „сретно надопуњују два Десничина романа: „Зимско љетовање", роман са колективним јунаком који изражава заточеност, изгубљеност, прогнаност, језу и патњу људских појединаца у колективном постојању; и „Прољећа Ивана Галеба", роман који обликује слику свијета како је она виђена и доживљена из појединачне свијести".

У релативно нова виђења Десничиног дела, поред тога, треба убројати и посебну пажњу коју је др Кораћ посветио Десници као есејисти, видећи у његовим есејистичким радовима и предрадњу за његово властито дело п скицу за његов духовни аутопрортрет, У анализи Десничиног дела др Кораћ је показао способност не само да укаже на разне специфичности пишчевог света и израза него и па многе карактеристике које га задружују с неким савременим писцима и мислиоцима, посебно с Камијем, Кафком, Фокнером, Прустом, Андрићем. Др Кораћ песумњиво поседује широку књижевно-историјску ерудицију, која му допушта да своја разматрања и просуђивања о Десници заснује на општим погледима на савремену књижевност и културу. Међу његовим тачним запажањима о ситуацији у којој се налази модерна литература и о њеном односу према класичној књижевности посебно би се могло истаћи тврђење да у модерној књижевности днкови имају ону улогу коју су у класичној играли карактери.

Необично је у Кораћевој монографији што се њен ошшти део, у којем се говори о Десници као писцу у целини, не налази на крају монографије, као њен закључак, већ на почетку, као њен увод. У том уводу говори се, углавном, о људима како их Десница схвата, о битним цртама његовог света пи о специфичностима његовог реализма, али и о неким другим стварима, као што су, на пример, главни извори утицаја на његово стваралаштво и његов језик (у којем има речи како из источне тако и из западне лексике српскохрватског језика).

Свестан да је у том уводу суштина његових критичких настојања, др Кораћ је своју монографију, на основу њеног битног садржаја, с правом назвао „Свијет, људи п реализам Владана Деснице", што донекле ограничава њен обим али тачније одређује њене домете. Уосталом, п не мо. же се очекивати да би тако дубоко садржајно, мисаоно богато п формално разноврсно дело као што је дело Владана Деснице и могло да буде исцрпно анализирано у једној јединој монографији. Др Кораћ је, међутим, доста учинио за почетак обимнијих расветљавања овог у нашој култури изванредног опуса. Сада има-

"ју реч други критичари.

Драган М: Јеремић _ »

СЕНКЕ СНОВА, ОДСЈАЈИ БАЕЊА

Драгослав Андрић: „Из АНЕВНИКА“; „Пресвета“, Београд, 1972.

ДА ЛИ је прва Андрићева збирка песама поезијад — тешко је рећи, подједнако тешко као што би било тврдити да то није. А најтеже је, изгледа ми, одговарајући на то од свих књижевних питања најкомпликованије (или бар једно међу најкомпликованијима) не ослањати се на извесне традиционалне и, углавном, анахроне критеријуме који су нам налагали да откривајући поетичност (читај: нашу – традиционалну певљивост), лепе вербалне спојеве, „аутентична“ осећања м, по могућности, чврсту метрику и ритам у исти мах доказујемо присуство поезије. По том критеријуму судећи Андрић би на испиту пао. Бојим се, међутим, да ни читалац (критичар поготово) који примењује критеријум непримеран предмету о коме је реч не би ништа боље прошао.

А критеријум је, чини се, управо појам о коме је овде реч. Јер, у једној од првих песама у прози (ако се тако, уољ ште, могу назвати текстови у овој књизи) Андрић каже: ..Можда су све то моје дифузне пројекције. Можда су сенке снова, можда одсјаји бдења... Невољно-падам у мрежу реалних координата. И све себводи на тутро, које ме употребљава. Очевидно, неопходно је да би се у ове. текстове ушло тражити кључ који отвара нешто сложеније двери од оних на које смо навикли јер и сам аутор вели да не пристаје на јутро с којим почиње живот омеђених појмова, фрагментарног времена, битисања по инерцији, деперсонализованих — личности итд... Ја, дакако (пошто сам књигу више пута прочитао), домишљам оно што би текст о коме је реч могао наговештавати, али са сигурношћу да писац тражи од нас да поглед усмеримо у реалност која није свакодневна, партерна, реалност коју наш свакодневицом штимовани сензибилитет прима... Па ипак, иако на изглед мало изо кренута, понешто специфичном диоптријом "вибена, то је реалност, унутрашња, распињућа, реалност једне трауматизоване јединке управо овом, нашом и. свакодневном подстакнута.

Драгослав Андрић, дакле, развија или, тачније, испреда своје текстове из свести, унутарњег живота људског бића које нам се може учинити и необичним. али које изговара мисао о себи која данашњем човеку не може бити страна:... идем или бар ласкам себи да идем а у ствари ме носи нека свеопшта п свеприсутна, добро темпирана намера, ко дим ме упија иски сунЂераст циљ... У питању је личност нашег времена, дезинтегрисана (раскомадане воље), лишена индивидуалности, личност располућена на једну собом затворену и на утврбено битисање предодређену (стр. 17) и на другу, зарад сопственог ослобођења, зарад уклањања спољашњих и унутрашњих присила, склону свакој па и безразложној акцији (стр. 24). То је личност опселднута дилемама и питањима на које нема одтовора — честица изгубљена у свемиру.

То је, ипак, дубоко хумана личност: осим непрестане потребе за чистотом (осећања, идеја, речи као средства комуницирања ко је су временом оптерећене лажним смислом), потребе која се непрестано исказује, читалац неће моћи да се мимомнђе са јединим текстом који је дат у стиху и који, условно говорећи, може да се схвати п као љубавна песма. То, сасвим разумљиво, није случајно. Потреба за љубављу као да је једини коридор за повратак нама самима, У суштини нарочито неизмењенима, па јој п писац изузетном формом обезбеЊује посебно место.. И, ижљебимо ли кључне потребе које Андрићева хумана је динка исказује из фиктивне реалности коЈУ његова књита конституише — готово да ћемо се суочити са много традиционалнијим, човеку од нскона блиским склопостима и тежњама, но што нам се то у пр ви мах могло учинити.

Да ди је, најзад, Андрићева прва кљие га поезија — тешко је'рећи. Сасвим је, меЂутим, извесно да је то занимљиво, динамично штиво, да развија врло релевантне идеје на доста колдензован начин и да вишеструко ангажује читаоца који открије кључ за комуникацију с њим. !

Богдан А. Поповић