Književne novine

МОЈИ ЕНГЛЕСКИ ПЕСНИЦИ — САВРЕМЕНИЦИ

Наставак са 5, стране

Паунда, доводи, разуме се, каткад, те најновије енглеске поете, не само до неке версификације апсурда, него и уског провинцијализма. Другаче, него тигар у поезији Блејка, звери и животиње добијају главно место, у стиховима најновијих ентлеских поета. На пример, Норман мек Кен налази чисту поезију елегије, међу паткама које храни, Енрајт је написао песму о насмејаној хијени, Холбрук о сиротом, остарелом, коњу, и једну писму потпуне шдентификације себе и пацова, буљине јарца, кита, змије, рибе, пса, — а, кад је у води, осећа да је жаба. Јп магег Га тог. Песма није ни мало комична иако је апсурдна, а завршава се са три стиха, који нису обични:

Ја корачам, каже, усправан, сам, несавладан, слободан: Али њихове повремене страсти, страх, бојазни, корачају са мном Увек. Свуд.

Гиле иртећ, аопе, ипгоуетпеа, јтее

е! Тет" оссазтопа! 1изг, јеат, ипеазе, мл | „ћ, те Алау. АП. угауз.

Џон Веин има чувену том о горнаи, Артур Бојерс опет о коњима, јЈомлинсн о копцу, Тед Хјуз о јатуару, а ванредну о копцу у заседи. Има поему о мртвој свињи, Хил о Богу и стварању животиња, а могао бих навести још много таквих примера. И оволико је, међутим, чини ми се, доста, да се осети разлика између најновијих и Елиота, Паунда, па и Одна. Поново „једна индиферентност песника, не од, осећања, не од поезије роматичара, не од поезије личних доживљаја, нето од политике, и интернационалне, а нарочито сентимента, љубавника. То сад више није енглеска поезија ТРАНСЛУНАРНА. То је поезија просечног Енглеза и његовог живота индивидуе, али која је јединка милиона. Да та поезија може имати, ипак, и језивих момената, изједначења песника, са животом индустријских вароши, — Лондона, широких маса, — приказаћу, на завршетку, стиховима Џона Фулера у његовој пе сми која носи наслов: У једном железничком компартиману. У возу из Оксфорда за Лондон, године 1884. То је поднаслов. »1п а Калмау Согпракшпеп«. ОхЕога (о Гопадоп

1884.

Превод тих стихова у прози гласи: На плишаном седишту девојче од десет година, држи муф, а намешта косу, а добошари потпетицама о под, од досаде. Све док је један оседео џентлмен не запази да она не воли да путује и предложи игру одтонетке: „Седам Шваба трче трку... ОАгонетни ову загонетку, спаси се од кан џи лава... а принцезу треба спустити АРжећи је за косу... „Воз је тад ушао у тунел, вриском, све се светиљке погасише кад је узе за руку. Она је тад била та принцеса на. кули, и један лав искочи, пред њу, на месечином обасјаном зиду, који заурла, који је стиже, и зграби је, и задржа тамо.

Та тако језива песма о сексуалном манијаку претвара се, ипак, у оригиналу У апсурдне, али одлично написане стихове, који гласе:

Аватиз! !ће ститзоп атт-тезт Јеатг а. 211, ОГ геп, ћодг а тијј, питппр а сип, Ртитпипе ћет ћеејх т, ђотедот оп, (ће Поог От а мћие — ћатеа вепПетап лћо 5017 Зе ћагед Ттауештр ртодисеа а саге Ој ригле5: »деуеп Сбеттапз тип а тасе... Џпмита. тлу таге, езсаре Тће Пот5 рау, Тпе рттсезх тиз! ђе Гоујетед ђу ће ћат... Тће тат, ететеа а Типпел, зитекта, 41 _ Тће Појав уетг аи! апа мћоп. ће 008 и! јата

ће уах !ће ргптсез5 1п ће [оует апа

А Поп јасеа ћег оп те тоопи! аи

Ж/ћо геатеа апа теасћеа апа санета апа пета ће тћете.

Можда ће неки од мојих читалаца ре ћи да то више мије поезија, нето новинарски извештај о сексуалном убиству, у прози. Одвратан. Ја се не слажем. Ја мислим, да ће поезија бити вечна, иако Је оно што песници пишу променљиво, као и живот људски, као и времена, као и столећа у којима живимо. Фулер је то дсвојче и тог перверзног манијака. претворио у симбол мрачних страна лондонских месечина, — које нису мрачније, него што су била губилишта Тауера, у елизабетанско доба. Шта је поезија, на то питање, свако столеће има други одговор. Одговор савремених енглеских песника је чу лан, фантастичан можда, није више поетичан, у бившем смислу, али је савремен, Сафо је имала један надгробни натпис, на гробу једног младог рибара, који ми се чини вредан помена, на завршетку овог мог приказа шесторице енглеских пе сника, који су мени, лично, драти. Пелагоне, — каже песникиња антике, — на гро. бу младот рибара, — Пелазгоне, твој отац ти је на гроб денео весла, „успомену твог. мукотрпног живота. Поезија ће, по мом мишљењу. преживети сваког песника, све песнике. — Она је у историји свих нарр-

да вечна.

Милош Црњански

КБИЖЕВНЕНОВИНЕ 8

АУШКО ГОЛУМБОВСКИ И НАДЕЖДА МИРКОВИЋ, ВЕСНА ПРЕДОЈЕВИЋ МИ БОЖИДАР СТОШИЋ ДВА ПОМЕТА И ДВЕ ПЕТРУЊЕЛЕ, СМЕЊУЈУ СЕ У ПРЕДСТАВИ „АУНДО МАРОЈЕ 73"

ПОЗОРИШТЕ

Наши спектакли

Поводом извођења музичке комедије „Аундо Мароје 73“ на теразијској сцени Београдског позоришта

ОДУВЕК СМО ЖЕЛЕЛИ да имамо домаће ревијалне и музичке спектакле, преувеличавали и оно најмање што се постигло и изнова чезнули за блеском великих светских позорница. Најупорнији у томе су загребачка Комедија и Београдско позориште, па је разумљиво што је са њихових позорница у новије време лансирано више нових дела у овом специфичном жанру. „Дундо Мароје 73" требало је у том смислу да буде шлатер ове сезоне, али је све испало много скромније него што се могло претпоставити, Заостајемо за вич нијима по идејама, маштовитости и вештиаи — неколико деценија!

Начинити од „Аунда Мароја“ музичку комедију — веома је привлачан подухват. Дело је толико присутно у нама да га ништа не може обезвредити, а сваки духовити аранжман подвлачи и истиче његове универзалне вредности. Ако је до либрета, Марко Фотез није одступао много од основле фабуле и углавном се задовољио извесним упрошћавањима и померањима како би било више места за музику и балет. Све остало је препуштено амбециозном Белу Јусићу и његовој музици, Али, на жалост, уз ту жељу за спектаклом није постојало и истинско надахнуће. Оно неколико успелих песмица и естрадних аранжмана, које је Јусић начичио ранијих година за себе и своју дружину, убачено је у текст, повезано са неколико балетских, нумера и украшено мало фолклором. И — то је све! Да иронија буде већа, све значајније је представљено у првом делу и за наставак је остало толико мало музике да се на тренутке чинило да присуствујемо правој комедији или њеној пародији а ле мјузикалу.

Јусићево познавање музичке сцене је веома оскудно тако да се сва његова хтења завршавају у илустрацијама. Ничег ту нема новог, свежег и атрактивног. Пре зентирана нам је једна инфериорна партитура која може да опстане само на наим сценама. Управо због тога и не желимо да нашим незадовољством окружујемо само младог композитора. Јер, проблем је далеко шири и односи се на све ансамбле који настоје да одрже у животу музичку комедију. Оно што можемо видсти углавном су рецидиви једног давно превазиђеног укуса, навике од пре много и млого година, и нивоа схватања који данас сасвим сигурно делује као анахронизам. Мада је скучена теразијска сцена била лепо стилизована — сценографске радове извео је Душан Станић, кореографију је поставио Миљенко Штамбук, а костиме доста успешно украсила Ана Несторовић — оно што се на њој збивало било је крајње штуро и премало забавло. Није то била. ни комедија ви спектакл, већ нешто хибридно што је могло да задовољи само оне гледаоце са најскромнијим укусом и захтевима. Марко Фотез се у својој рели“ тељској поставци није много трудио да све то некако оплемени, отргне од конвенпионаллих покрета и учини оригинални“ јим и целовитијим. Његова улога је била доста пасивна: више је усклађивао нумере него што је тежио за сопственом, редитељском креацијом. Тешко је то схватити када се зна да. је Фотез наш најбољи познавалац Држићеве комедије и Је дан од ретких који би могао да мења спољну форму, а да, истовремено, сачува не окрњену суштину самог дела.

Све је то имало утицаја и ла „саме глумце и певаче. Божидар Стошић је нејак да би се носио са Пометом; текст му се чинио претежак да би у тој дивној улози био супериоран духом, могао да лаје ритам целој комедији и да диритује вањем. Био је то више симпатични лечак који скакуће дево и десно него мајстор ренесансне сцене. У овој улози је заним“ љивији Душан Голумбовски, Петруњела У интерпретацији Весле Предојевић је била необична у својој поставци: ништа од ренесансне разуздности и бујности, она се псказује у наивности и чедности, Лауру, римску куртизану, тумачиле су срака на свој начин, сигурно и шармантно Бранка Митић и Ирена Просен. Бокица. Милаковић је слугу Бокчила играо. снажно мн У стилу који је подједнако добар и за праву комедију и за музикал, Он је својим

зби-_

темпераментом и сигурношћу преузео нешто и од улоге Помета тако да је био онај који битно утиче на ток представе. Права је штета што је веома добри Иван Бур ђевић у улози Садија својом маском подсећао на Виктора Старчића и његову незаборавну креацију ове роле, Изузетно упечатљив је био Драган Лаковић као Ондардо од Аугусте, а занимљиве ликове, са. доста личног, дали су Љубомир Дидић (Уто Тудешак), затим Љубица | Секулић као пратиља Пере и веренице младог МаРа коју је представила Милка Газикаловић. М овом ансамблу има снага, истина више глумачких нето певачких, на којима би могли да почивају и далеко атрактивнији музичко-сценски спектакли. Али, годинама се понавља иста ситуација: велики труд — мали резултати и стил који нам ни по чему не може импоновати! Кри за је у концепту — а то је опет невоља која ову сцену прати од њеног оснивања, Зато је потпуно неизвесно када ћемо успети да разбијемо чамотињу око ових опецијализованих позорница, и да створимо представе које ће бити на нивоу оног најбољег што се данас презентира у свету.

Петар Волк

ФИЛМ

ПРИЧАМ 18 ЉУБАВНУ) ПРИЧУ

„Живети од љубави“ Креше Голика као реплика на „ћоџбавну причу Артура Хилера

ДОК СЕ НА СВЕ СТРАНЕ воде веома критички (али не и довољно самокритички) разговори о прилично лошем стању у до. маћој кинематографији и док многи филм ски радници у разним дебатама, бар на речи м а, формулишу своје будуће стваралачке задатке и идеолошка опредељења, у самој пракси као да се ни шта битно ле мења: производња упорно стоји на мртвој тачки, припреме за јуоиларни пулски фестивал не наговештавају ништа добро, а појединци од којих је домаћи филм имао досад мало користи постају све агресивнији. И ретке домаће пре мијере такође сведоче о продужетку дубоке креативне кризе која је захватила ову кинематографију у свим њеним компонентама — ту је кризу, изгледа, много лакше „превазићи речима него дело м!

Најновији. локаз једног – интелекту. алног и артистичког стања у коме се налази савремено југословенско филм ско стваралаштво добијамо, ових дана, са новим филмом Креше Голика „Живети од љубави“. Тај се „слаби филм појавио као јалова н закаснеда _рет лика на познати амерички комерцијални хит" — „Љубавну причу" Артура Хилера — и успео је да пробуди извесно саосећање једног дела наше биоскопске публике (васпитаване у колеџу званом „Градић Пејтол"), па и једног дела наше филм ске критике (која, под дугогодишњим 0криљем високотиражне штампе, не прави никакву разлику између домаће бозе и америчке лимунаде). У поменутом Голиковом делу, већ проверени образац отужне псеудо-социјалне мелодраме примењује се, веома углађено, на неке наше социјалне прилике. Овога пута, Голик то чини редитељски површно и са свим одликама јелне малограђанске и „пејтонизиране“ свести, која и лајсложеније људске односе своди на банална клишеа, а драматику свакодневице претвара у петпарачко штиво... Толиков филм, без сумње. представља. домаћу варијанту Хилерове „Љубавне при че" (сличност између судбина главних Ју“

нака очигледна је: реч је, у оба случаја, о романтичној студентској љубави, крунисаној браком, која никако не успева да се одржи, упркос жртвама). Иако Голикови. млади супружници, баш као и Хилерови, чине све што је у њиховој моћи, прихватајући покорно „правила игре“ једног уредног грађанског живота, њихова љубав нема никакву перспективу — исход је тратичан, баш као и код Хилера, чија је Џенифер Кавилери једна сасвим обичла девојка, а Оливер Берет један сасвим пристојан момак, али их то не ис купљује пред окрутном судбином (док Џенифер музицира Моцарта и Баха, а Оливер игра хокеј, дотле Голиков јунак игра од: бојку, а Голикова јулакиња постаје смерна „сеоска учитељица"). Под таквим околностима, везан пупчаном врпцом за Хилеров филм, сам Голик преузима улогу оне сентименталне таздарице из свог сопственог филма, која устрептала и сузних очију лрепричава својим питомцима. Хилерову „Љубавну причу", коју је управо гледала у неком репризном _ периферијском биоскопу (једина разлика је у томе што у Хилеровој „Љубавној причи“ једла тзв. „велика љубав" бива прекинута. смрћу, док се у Голиковом филму „Живети Од, љубави" све завршава мање патетично, једним баналним разводом, но у оба дата случаја порука је идентична и прилично фатааистичк а: права се љубав, данас, никако не може одржати, јер увек постоји нешто што је јаче од ње!). ...Као што, у маломе, Голиков филм пресликава причу и поруку Хилеровог фил ма, тежећи за одређеним комерцијалним успехом, тако исто филм „Жи: вети од љубави", као и „Љубавна прича", одсликава. и један шири кинематографски контекст из кога оба ова дела израстају. „Љубавна прича", тако, појавила се после читавог низа љубавних филмова који су, на неконвенционалан и трагалачки начин, говорили о емоционалном животу савременог човека, схватајући емоционалну драму метафорички много универзалније „Љубавној причи" су, у томе смислу, претходили многи сјајни филмови који су, без предрасуда, приказивали емоционалну не. стабилност и еротске трауме савременика (као Ренеов филм „Прошле годиче у Маријенбаду", Фелинијев „Осам и по", Антонионијева „Авантура“ или Годаров „Луди Пјеро“) иу којима јељубав имала каратер извесне побуне против „конвенција" уопште, а претходили су јој и филмови у којима се свесно раскидало са традиоционалним односом мушкарца и жене, у име једног _ неоствареног концепта „људске слободе, приказујући нам без прелрасуда љубав у троје или чак „групни секс" (као Трифоов „Жил и Џим", Вардина. „Срећа", Елисов „Венац пупољака“). Док су нс бунтовни љуба» ници из филмова Трифоа, Ренеа, Годара, Фелилија, Антонионија, Варде и Милера уводили у један кошмарни маријенбадски свет, пун траума и двосмислености, али испуњени и надом: дотле нас чел ни љубавници Артура Хилера враћају у свет апсолутног реда и стабилних емоција, далеко од маријенбадских пејзажа, али и без икакве илузије о људској слободи која би се у тим пејзажима могла остварити. Исход је, међутим, остао исти: и они љубавници који су се храбро ухватили укоштац с разним „конвенцијама", и они љубавници који су покорно прихватили „правила игре“, доживели су исти трагичан крај (а тиме као да је била заокружена теза о апсураности глобалне људске ситуације, социјалне и емоционалне, чиме се једино објашњава и мелодрамски фатализам Хилерове „Лоубавне приче"). Што се тиче фатализма Толиковог филма „Живети од љубави", њиме се на готово идентичан начин као и у Хилеровом случају, заокружује исти проблем, наравно у специфичним југословенским размерама: после приличног броја домаћих филмова, снимљених после 1961. тодине, у којима се о судбини љубавника говорило колико на неколвенционалан толико и на песимистички начин (сетимо се, само, провокативних филмова ДУушана Макавејева „Човек није тица" и „Љубавни случај“, или Петровићевих „Ску пљача перја" и филма „Биће скоро пропаст света“), недавно је снимљена и читава серија сасвим конвенционалних домаћих филмова инспирисаних „трагичним женским судбинама“ (од. Живановићевог филма „И бог створи кафанску певачицу", до Рандићевих „Трагова црне девојке“), а ту серију као да закључује управо Голиков последњи филм „Живети од љубави", прихватајући мит о фаталистичком поразу љубавника као једну од ко »нвенција новог комерцијалног филма. После Голиковог филма „Живети од љубави“, дакле, ламеће се исти закључак као и после гледања Хилерове „Љубавне приче“: у сукобу са силама које су увек јаче од нас, остаје нам да покорно при хватимо своју судбину, јер ма шта чинили немамо никакву шансу да било шта променимо у датоме контексту — било да нам то не да Баво (који нас, као код ГоАика, кажњава животом), или да нам то ме да Бог (који нас, као код Хилера, кажњава смрћу). Па, ако је већ тако, онда наставимо, без много наде и са дебатом о проблемима домаће кинематографије!

Слободан Новаковић