Književne novine

ЕСЕЈ

ТРАТИЧНЕ СУПРОТНОСТИ ПЕСНИКА

Три деценије од смрти Рада Драинца

Гледах бремените јесени како низ Мораву . силазе

6 већ ми је детињство страшно богињаво Е звезда које сву ноћ низ Топлицу газе које прозеблим јутрима ишчезавају у небо плаво,

Раде Драннац; „БАЛКАНСКЕ ноћи“ Ћ

а = ругова. Имао је доста и непријатеља. Данас су живи многи његови и пријатељи и непријатељи, Неки од њих та истински и пријатељски хвале, диве се његовом изузетном темпераменту, уметничком дару, моћи да привуче човека, де

зе „ да уђе заувек у његово памћење, Они пак којима је био неоимпатичан са поругом о Бо Ре РОН муцав, пијандура,

иснаца, аоунд, шарлантан и ко зна шта још, Међутим, битно је и за једне и за друге, са ретким изузецима, да и после тридесет година од његове смрти нису у себи нашли ни снаге ни смелости да о њему кажу озбиљну књижевну мисао; још тратичнија је чињеница да се код многих његових пријатеља им данас налазе многобројни њетови рукописи које они љубоморно чувају, а неки чак и крију, па и материјално уцењују. Питам се, мислим с правом, какви су то пријатељи, какви љубитељи поезије»

Повремена кафанска евоцирања лика Рада Драинџа чине медвеђу услугу и самом Драинцу а и онима који праве те слободне импровизације. Све те приче су врло често произвољне и противуречне, а понекад и измишљене. Битније од свега је, пак, што те кафанске приче ни у чему не одређују Араинчеву књижевну и друштвену мисао. Због тога је мислим, потребно, чак п неопходно у много чему одвојити Драинца од неких сећања његових савременика, од њихове љубави и мржње, од добронамерности и злонамерпости, од симпатије и антипатије. Неопходно је, мислим, објаснити га из њега самог, из његовог дела, које је једина његова потврда и негација, зрелост и недозрелост, тражење и застрањивање, љубав и мржња, осуда и прорицање.

Битна је и јоп: једна чињеница: они који највише својатају Драинца нису са њим били онда кад је он одвојивши се Од Београда, отишао у родну Топлицу, кад је суочен с ратном катастрофом, нагло сазрео, кад су се у њему згуснула сва њего“

· ва двадесетогодишња тражења и кад је

· живот примио и схватио као нови поче

так, као нову и једино могућу историју.

Таквог Драинца његови пријатељи не зна-

ју и о тим његовим есенцијалним опреде-

љењима нити пишу, нити говоре. Неки

чак и не знају за његове „Црне дане“ и

· кроз њихову визију не наслућују свеукуп-

' ну његову мисао, не покушавају да реви-

дирају нити његове грешке нити пак тре-

шке о њему...

о пријатеља

Раном Драинчевом смрћу, сада је то сасвим сигурно, српска поезија је претр“ пела велики губитак. С његовим нестанком угасило се много више од Једне романтичне наде, јер по ономе што је он У своме растрзаном двадесетоголишњем раду остварио, он је у великим обрисима опртао не само распоне властитих могућ ности већ и генерације којој је припадао. Судећи по наслеђу, по далековидости које из њега зраче, по темпераменту којим су мисли и доживљаји исказани, по снази имагинације — овај је песник тек требало да пева, јер мало је песника његове гене. рације, па и ранијих, који су више зра чили и који су остварили веће резултате у изграђивању нових песничких тенераци“ ја, него што је Драинац, нарочито после 1950, године. То се намерно прећуткивало, али он је живео у бићу ове поезије Г литературе и сигурно постаје један Од пе меља њених модерних опредељени, са | њанским, Растком Петровићем, Краежом,

Тином Ујевићем и АР:

3 ) Чини ми се да је Раде Драинац “ МЕР рање поезије после прве КРИЈЕ и Јоде смех“, која је сва У парнасова Пон ге у и опредељењу, пошао од претпос = а. за песма треба да буде патетична и у суш га ни својој драматична; пошао је. ОВ = поставке да се треба ослободити света ја је прошло и што је иживљено: треба М ' у ново и непрекидно превазила“ и у. те и себе. том смислу Је Њ сега име: уместо Радојка Јованови пау кој ли : испевао крхку м несамост ћ Ба дри смех“, појавио се Раде др: каук 90 свим нов, модеран У свим Вид Пија јавила се пова структура, Ми а другачија језичка вокација | а експресивнија, визионарска, ра: аи понесена, слоквентна, силовита, ттр 1 ТЕ дО анархичности, бунтарска, ПР ни б нео је овај песник једну нову с! Ма 5 ново опредељење поезије: да аЕА а

каже све мо да увек и у свему остане Пре: кад је ангажована, и кад је раз лирска: И 79 Ад је растужена, и кад Је

невљена, И Хад | ; Ме веспонистички мутна, сурова и 6ол 16 п кад је социјално разгневљена, и кад

МА, ~ оподитски захуктада. Је камо По Араннац оно што су били ПАН поче 1 да бивају рани Праче и: Ујевић Крлежа ИЛИ Растко етров Пела а од тих. на њега утицали, а неки:

а а џзор. Као Мо они и ПИ је о5 по у Европи: У Мета обан Е у истим условима; и А Ра Веи . сао И ОНИ, осећање и лотре у ДРВА пр ругачији, али не онако како је п:

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ >

учио у Европи, већ новији и слободнији, рафиниранији, историјски и филозофски промишљенији. И постао је то, нако не сасвим и не у свим токовима свога стваралаштва, али у поезији и једним добрим делом у критици и есејистици. Остварио је широке видике, наслутио је и наметнуо нову слободу певања и мишљења, нов од нос према певаном, нова схватања улоге поезије у животу: не, само да узбуди већ и да сублимира егзистенцију, да буде сама егзистенција.

Ослободивши се баласта традиције или довевши је у сасвим креативне релације неопходних континуитета, Раде Драинац је до краја живота, а посебно у књигама „Бандит или песник“ и „Банкет“, испевао десетине песама које представљају готово ненадмашне продоре у НОВО. И по иде јама и по мотивима, п по властитом темпераменту те песме показују натпросечност, оне представљају лирске бујице, ватру мисли и осећања, израз су једне ап солутне стваралачке густине и напрегнутости, емотивна и мисаона ватра у којој се кали осећање људске доброте или потреба да се истраје у борби за њу, да се разбије концентрација свега што је дехуманистички опредељено, што у себи носи мрак и проклетство. У најдубљим зонама тих песама лежи потреба за осмишљавањем човека, за космополитизацијом његове свести, за рушењем разврата. Такве су, по мом најинтимнијем уверењу, следеће песме: „Ма боћете“, „Повратак“, „Океанија“, „Трансибирија“, „Балада о расцветалпм кестеновима“, „Бандит или песник“, „Воз одлази“, „Искрцавање на јаву“, „Ноћне медитације једног бескућника“, „Поломљене катарке“, „Гром на Арарату“, „Кад песник без лажних“ стихова у срцу приспе у родни крај“, „Буђење“, „ОслобоЂење Прометеја“, „Идем ноћу“, „Моји стихови за ваш рођендан“, „Елегија под Јастреппом“ и др.

Многе од ових песама врло илустративмо говоре да у себи, у суштини својој носе прометејске инспирације, чежњу и потребу да заштите човека, да спрече продор метафизичке студени у његов живот; али пма тренутака у појединим песмама које о њему, песнику, говоре као осамљеном сањару, који, као нови Данте, лута паклом свога времена. То су песме које

своцирају иматинарна путовања, које у имагинарној пројекцији сондирају други и другачији свет. Али, не може се рећи да су његова имагинарна путовања тежње за излетом на веселе и срећне архипелаге лирских снова. Напротив, његова путовања су резултат разочараног сањара, израз бекства из бесперспективности једног времена, из неприхватљивог начина мишљења и живљења. Његова иматинарна путовања су потресна људска сведочанства о вели ком напору у тражењу нечег људскијег, доказ су“ смелог људског отпора да се не пристане на постојеће, да се не живи у сулудом и изобличеном времену.

Ти и такви покушаји и напори да се истрајс у започетом, учинили су, упркос многим _нелитерарним дисквалификацијама овога песника, ла се његов лик пробије до наших дана. Морало је тако бити, јер његова је поезија, у својим најснажнијим тренуцима, мишљење и осећање јаког и нормалног људског отпора против свега што пригушује људско у човеку, што га онемогућује. А нормално је да све што има чисту људску инспирацију раније или касније буде прихваћено од човека...

ДХрагиља Урошевић

Сапфо

« тек зора беше завирила у Митилену пустим тргом разбашкарила се рујнина тек голубови нанизани по крововима измаглица уденута у тишину зајутарја

ослоњена о лиру и сребрни појас наилазила је она

осмехнута пред изроном дана и вековима у пламеној замци скривена

тлетала својим вртом између љубичица док и сама није постала буктиња ·

наилазила је она

проносила кораком одмерепим и нежним“ у грлу сасушен. комад сунца

поређана годишња. доба у огањ усправљене мачеве и камен

звучала је лира сама док су мирпо лежали прсти на вртним љубичицама' облагала боја челне наборе одсевом шумска чарнина у скољеном простору хватала се на струнама

ослушкивала са жицама нечујни ход

природе ·

и кад је она тонула тонула,. је и лира

кад је лира израстала израстала је и она у чврстом загрљају два тирана

слушају бат својих срца

везују утробе у двоструки чвор

одувек заједно заувек заједно

(иза завесе двадесет шест векова

велика дневна музика

још се виде њени велови од најтањег звука свила и тамнина

из време се пентрају љубичице)

» диу иветне дворане изненада је стала црне канџе увиле су јој рамена хладна слутња звцркала из перја мисао се јаснила у мрачној ниски смата историју ломи некмоли Лепоту

у редове уведену осећај за блиске у тишини негован

до вртног излаза простире са предел заклетве

мапа цветова

расте камено дрво заливано бронзаним прстима

између бронзаних поноћи Аполона и Афродите

од вртног излаза клетва и клевета

таси се моћ племенитост умност

расту ситне речи у слуху масе

шарене наушнице по јавним, трговима

остаће извинута у светлосном луку

оглушена. о појам о појму и порузи

између редова својеглаво осмехтута

док бездушнима сипе товори ;

док се распадају у малим главама. основани сни

натоварена неминовном лиром обавезном

росом огрнута. звуком промишља састав света шара јутарњу шетњу

МИХАИЛО ПЕТРОВ: РАДЕ ДРАИНАЦ

· после двадесет шест векова миритћу

наравно и занесено тиче љубичице шаке пламте од преданости

срси играју жмурке у средишту чела збирају смрсак

иза прозора Клеа сања време белих багремова и великих бродова

(питам се је ли стварно помишљала на долазак оних комедиографских сподоба муљ заустављен у лаким главама

стиснут у редове

пометеност и таштину младог Овидија срок смишљеном Фаону

је ли стварно помишљала

на долазак оних у сјајнини ума и моћи на дивљење однеговано тврдоглавим челом Платона. Бајрона Бодлера)

наилазила је она из даљина лабуд јој се окретао од чистог пламена творен замишљена му се предала тихо сањала док је рубио врх маште покретао токове око срца снажан и горд љубак и танан

навикла само на додире цветова осврнула се

кад је зграбио њене велове

пи док се он питао зашто се тргла

она бескрајно нежна стрпљива и присна није је било ту -

лабуд је нестао. Е | ућутала машта зора се била отворила према брегу и мору

лира је положена на храстово лишће немила

научена на шетњу смисао 0в0% положаја није докучивала

дан је запоседао трг и море

она се враћала кораком чврстим и хитрим

по крчаг

да сачека модре гроздове

Анакториу из Милета Гопгилу из Колофона Еунику из Саламине

уз планинско хујање да их поведе до

извора окружи музиком и песништвом

(док шетам њеном Митиленом гледам селидбу врта песме и музике у» саму висину „де ћуте ситне земне страсти гледам У крви помешане две обале азијску и европску сусрет Ј пламена у природи својој нетварног. и реда — смеше тварних прапочетака

наједном

љубичице наилази она чврста нежна и присна)

У својим највећим тренумима по Баја шћим надахнућима, Драннчеве песме су израз промишљеног и проосећаног бунтовног уверења и као такве истичу се у чита вој мебуратној српској поезији као лирска сведочанства првога реда, као изузет на структурална решења, као посеона магнетска поља у којима се кондензују искуства и слутње које лебде у човековом космосу а које су у овој поезији приземљене и уведене у процес хуманизације. Кад такве, антологијски пробране Драинчеве песме говоре о њему као изузетном дару, као понесеној и промишљеној сме лости. да под бичем окрутне стварности на особен начин (боемском разбарушеношћу и разгневљеношћу до анархизма) врши обрачун с многобројним предрасудама и мрачним силама, али да истовремено, и то је бит свега што је писао, крчи пут политичкој и моралној перспективи револуције. Доћи ће дан када ће то онај који је пљунуо

Псећи се сазнути да полиже,

: Па Јер дани одмазде све су, ближе! Па нека! Над селом мојим нека киша. лије! Из срца мога до неба огањ се диже Надземаљске визије!

(„Елегија под Јастрепцом“)

Зато мислим да се са сигурношћу може рећи да је Раде Драинац, нарочито под крај живота, п у песмама и у. записима, оставио драгоцене инспирације срца и ума, које нас искрено увсравају у његов прогресизам и наводе нас на закључак да та морамо примити као симбол романтичарске револуционарне понесености са свим њеним успонима и падовима. .

У општој процени вредности поезије Рада Драинца неопходно је констатовати да је она врло неуједначена. Има великих амплитуда у снази његовога израза и у укупној организацији и концентрацији мисли и емоција у песми: кад је био искрено понесен, кад је био узбуђен, кад се налазио у ситуацијама психичке експлозије, његов израз је снажно зрачио и оглашавао натпросечну даровитост, оштроумну опсервацију, заковитлану имагинативност, изузетну језичку експре“ сивност, изразиту музичку транспозицију, али има и тренутака, а опи нису ретки, изразито приземних и позерских контемплација, патетичне инструментације, лиризма нижег просека, тирада. То су тре пуци кад Драннац поезију схвати као полемику, кад му се учини да њоме може и мора да разбије бедеме свих опасности. У тим схватањима Драинац је озбиљно грешио и таква егзалтирања оставила су грубље сенке на читаво његово књижевно дело. И боемска делиричност и алкохоличарске сеансе учиниле су своје. Но, у размишљању о једној поезији, за мене, није битан њен разбијен ток, већ оне струје У њој по којима је она компактна, у којима се исказала и доказала, у којима је обезбедила своју трајност.

Врло се често писало и говорило да Раде Драинац није имао сасвим јасну мисао о револуцији, мако је врло често призивао, указујући на њен долазак и њену неминовност. Има доста истине у оваквим тврђењима, али је исто тако тачно да је био против збрканих друштвених релација, јасно и гласно против тлачења, ко“ рушије, експлоатације и насртања на људски интегритет, Трајно је била присутна тежња у свему што је писао да се бори за савладавање свега што га спутава, же лео је ми настојао да се издигне изнад беде људскога живота и био на страни човекове слободе, Али, у појединим трену. цима у схватању времена и односа у ње му, Драинац је показивао романтичарску наивност. Много пута није умео да се пробије у суштину историјскога тока, па је давао половична тумачења која су изазивала протесте, па чак и гнев. Иако је готово увек био добронамеран, проглашаван је симулантом, позером и незналицом.

То је у њему стварало сукоб и чинило га самопрогнаником, човеком који лута као уклет свемирском празнином и тражи свет у њој и себе у свету. Такав неспоразум са људима учинио је да формира своју личну визију добра и зла, среће и патње, радости и обмане. Опседнут њоме, трагао је за њеним остварењем: она. је У његовој поезији, у свему ономе што је писао. Ако је била недовршена и непројашњена у књигама од збирке „Молри смех“ па до песме „Нирвана“, она је добила своју сублимацију, своје етичко и дијалектичко разјашњење у дневнику „Црни дани“. После њих не може се говорити о неопредељености Рада Драинца. И његова боема добија иза „Шрних дана“ нови смисао, његов дерт, његове анархичие игре, псовке, позерства, хвалисања, памфлетски напади и горки вапаји — све сада добија нови смисао и димензије идеолошког опредељења. Макар колико искази тих опредељења У много случајева носили у себи наивности, нетактичности, уметничке површности и несистематичности, они, ипак, сасвим јасно говоре о правом смислу за који се бори.

И зато у закључку ових бележака са извесном резигнацијом могу рећи: Драинчево дело је дуго било неоправдано померено из главних токова наше литературе. Исто тако је неопходан закључак да је то дело готово у читавом своме опсегу било вапај несхваћеног човека који је добро и поштено мислио али чија мисао у право време није допрла до оних којима је намењена. Према томе, дуг оних који су га лично знали, ценили и волели не треба да се испрпљује у анегдотском причању згода и незгода из светлих или тамних тренутака њиховог боемског живота са овим херетиком и сањаром, већ налаже потребу и морално условљује на дубља књижевна мишљења о њиховом великом сапутнику и савременику који се трагично рано откинуо из колоплета њи ховог живота.

Миливоје Марковић