Književne novine

·__ Драгомир Брајковић

ТрО ::

| очекибана

песма

Минути после тебе

Више и нису минути,

Знамо како почиње живот;

какав га конац реси.

Ситниис заборављене пред путовање Замор, праштања, пољупци,

У свему томе где си2 '

Минути после тебе —

Дани, године, столећа!

Око те више не види,

Али рука те осећа

И срце у ком си слика даља,

Само једноставни су вртови,

Ограде, случајна путовања,

Руке скрштене, туга, растанак, осмеси! И насилни смех и. пртава миловања У свему томе где си2

У мом животу ако учествујеш

Да ли ћеш и у смрти, подједнако Али у шапутању, у грчу

У смрти 'када нема ме

Непотребни су осмеси;

И непотребне су речи праштања! Али, ипак, реци: у свему томе где си2

Просто је све то и бекства

Сијају кроз бивша срца, бивше ране, Греју одсутности дајући наду.

Ако у узлету мом учествујеш

Буди и у паду.

Уз лажне речи, уз покој праштања Кажи шта живот прости на крају може

да реси! ·

Знам колико у животу мом учествујеш Али ипак не знам у свему томе где си.

ПЕСМА ЗА ЈЕДНО ВЕЧЕ

Као да дан је када сви Те моћи Из живог меса у живи сан доћи

Седимо жељни неког. другом смера Слушајући помно Баха ил; Вагнера

И неки кажу: Нема заборава! Док у другој соби наш друг Тони сп: та.

И. сви смо скоро, колико нас има, Били склони неким тајним кључевима,

Или некој малој оази сред света. Где се шири само топли задах лета.

А у зору наша лица пуна сете Горко уздахнуше: ПШретесан си свете!

И у дан нови тонућ као у постеље Још једне смо се ми лишили жеље.

Чујем са усана у сиво раздање Просто, на растанку: „Још један дан мање“.

НА ИЗГАЕД САМО ЉУБАВНА

" На кућу ти личиш што има хиљаду

прозора, И врата има хиљаду. Ја, пак, на улицу личим у пустом граду У којој тући домови стоје.

Низ моје стрмине до тебе силазе, Ј И отварајући прозора срце отварају моје Мало румени у. лицу...

Да тако није писано, Ти би личила па улицу, ] А ја на кућу са прозором јединим.

Овако, преко других, као са душом својо Ја се са прозорима твојим јединим Које отварају други,

Низ моје стрмине путеви су дуги А онџ су само споне, само пити... Између нас п њих смо ја и ти,

И опет ја и ти...

СЛОВО О БАНЖЊИМА

Беотрад. Моћ је, Ближњи леже. Уз своје присно леже своји. И макар лаж их нека веже. Али ја пе зпам ко су моји.

Свет је све тешњи. Ноћ нестаје. И мене мало остало је!

Једино мисли мучан сјај је:

Ла ли ја имам ближње своје2

Уз тело блиски миле црви.

И тело блиско је дрвету.

Где ли су ноћас ближњи, првиг Да ли постоје на овом свету»

Београд. Моћ је. Ближњи леже. Уз сеодје присно леже своји. Све ноћас има драге своје, Али ја не знам где су моји.

Интервју |

"САРАЈЕВО ЈЕ богато околином,,.

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

друге приче

Момо Капор

2 ·· —— казао је смртно пре плашени дечак чувеном телевизијском репортеру када га је овај зауставио на главној улици,

· Камере су ову реченицу пренеле у много градова, много соба. 6 у 5

Тако сам је и ја чуо шесто километара северније, ле. жећи па једном зеленом тепиху чија је боја подсећала на тканине за прекривање мртваца пред Беговом џамијом.

„Сарајево је богато околином,. “

Као да други градови то нисуг Загњурих се отворених очију у ову реченицу н изроних са рукама пуним приврже. пости Сарајегу. У тих пет речи била је похрањена тајна љуОави састављена од затупљујућих тиколских лекција и излста на којима гимназијалии први пут откривају узбудљиво тело девојке на тампој маховини Требевића.

На путовањима која леже опружена дуж мојих буду. ћих дана, ова реченица ми помаже да се не изгубим сасвим пред свирепом раскоши света.

Конзулека времена

У ЈЕДНОЈ лепој кући изнад Тржнимнце становао је амерички конзул. Баш као у Андрићевим књигама, конзул је често шетао Башчаршијом и изучавао ибрике, сахане и народне обичаје. Редовно је китио божићиу јелку'и слушао плоче Оскара Литерсона. Повремено бисмо му приредили по који спектакл, демонстрирајући пепод конзулата уз песму „Америка и Енглеска биће земља пролетерска. . .“. Судећи по изразу дица којим нас је посматрао иза завесе, конзул није имао мишта против тога да Америка и Енглеска постану земља

4ЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

пролетерска, У ствари, било је згодно имати амерички кон. зилат у Сарајеву: човек је могао ла се бар извиче пред не. ким кад му лође ла виче.

С времена на време свраћао сам у Сарајево да се нали јем воде испред Бегове џамије, Виђао сам тада америчког конзула како стоји иза своје завесе са рукама у џеповима п пиљи у Требевић. Сигурно се питао шта би требало да ради у Сарајеву.

Када се то исто јадне године запитао и Вашингтон кон. зулат је био укинут, а са њим престадоше и конзулска времена,

Г еографија мржње

ТАЈ ПРОФЕСОР географије био је благородан човек.

Због тота би се сви у разреду запањили када би га из ненада обузео бес док је предавао лекцију о реци Рајни и њеним притокама. Његови прсти би се тада грчевито хвата.

"тама, атласима.

ли катедре, његово лице би нагло потамнело, а глас постајао Ар

замућен.

Касније смо дознали да је био заробљеник У _траду Нирнбергу. У његовој кући изнад парка, затрпаној књи. ; и сребрним свећњацима остала је жена и њој су градске власти доделиле младог немачког официра;

Никада није сазнао име тог човека. Само је свуда осе. пао његово присуство.

Чак и у папучама које су та после рата послушно че каде, полут стрпљивог пса поред ватре. ;

Танго

ХЕВОЈКЕ СУ у то време носиле широке сукње, стогпуте у пасу јефтиним пластичним каишевима, а из њихове косе ширно се мирис парфема „Џрпа мачка" Кал би прелазиле салу, те хаљине су се клатиле тамо-амо попут зањихапој абажура стоне лампе.

На игранкама је обично било много више млалића пего девојака, не рачунајући опне. иссрепне женске случајсве, за. борављене по угловима. било је потребно читаво мало лукавство ла се стигис. на време до партисрке за пасс, читава мала тактика ла би се брзипа демфовала, а па хппес наву као равнолушан израз у тренутку кад се прсти дотакпу 26 војачког рамена, Због тога су млалићи не престајући са разговором заузимали позиције за старт, приближавајући се тотово пеприметно изабраним девојкама, корак по ко. рак, једва приметљивим помицањем ђопова по патосу. Исто. времено, они су морали пазити и на бубњара који. је са четири кратка ударца палице по чинели давао оркестру знак за почетак свирке. За та четири једва чујна ударци знали су само момци посвећени у тајну — ветерани тимпастичке сале, пајлукавији и најхитрији ловци гимназијалки и студенткиња из провинције. Та четири крхка уларџа ва. жнија од револверског хица стартера на олимпијској стази дугој сто десет метара са препонама, тај знак који отвара капије раја у земљи Богу иза леђа, у дворани суморно! сјаја испуњеној димом првих цигарета у животу и првим познанством са заносним мирисима младих жепских врато. ва, тренутак који малим блудницама отвара капију страха изазваног близином мушког даха; та четири такта љуодави и смрти — четири такта којих ће се Бел Ами сећати и на самртној постељи (уколико не умре у трави) — а све то у једном граду у коме је први пут упознао вртоглаве дусиле блуда.

Златна грозница

ПОСЛЕ много година у град појчеше да се враћају Јеврејин из Америке, потомци чувених Камкија, Јабиља, Катана, Албахарија и Алтараца. „Аопосилн су са собом пеке чудне справе и са њима по подрумима тражили своје закопано злато. Стари Кабиљо, пронађе тако помоћу летекгора две и по хиљаде златника ин Чаршију обузе златна грозница.

Седео сам у бифеу „Шангај“ са осамдесстогодишњим Сулејманом који је безвољно вртео кашиком по свом па. суљу без меса.

— Мислиш ли да сам ја, Сулејман, спао на овај гра'; упита ме — Ја, који би да је друкчије. могао јести мо у

Европи" 2 = Не мислим... рекох. — Не мислим да си спао... — И немој! — казао је Сулејман Величанствени, — И

немој у то да помислиш! Моја кућа је пуна злата. Само куцнеш чекићем у дувар и злато испада. — Па што не куцнеш»2

— Не смијем! — рече Сулејман Величанствени сну. ждивши се — Како ћу рушит' дувар кад је кућа под зашти. том државе, јебала их држава!

Први ред партера, лево

У ЗАМРАЧЕНОЈ дворани биоскопа „Романија“ који је до наших дана сачувао плаве плишанс одсјаје предратног „Империјала“", тишину изненада пресече паничин крик Бех Амија — први ред партера, лево:

— Има ли у сали доктора2 — викнуо је.

Са свог места у ложи број шест, подигао се најугледнији градски лечник. Редови зашкрипаше, док су се лица окретала према њему.

— Ја сам доктор! — довикну, не без извесног задовољ ства.

— Па, како вам се свиђа филм, докторе2 — упита не-

дужно Бел Ами преко глава. Гледалиште захвати хистеричан смех. - ј

Сарајево понекад тако на изненађујући начин прого вара из Бел Амија. Обузима га с времена на време, а да тога мије ни свестан. Тада удара подсмехом, Рукујес забт. пном као аперкатом, и удара наслепо потпуно без разлог. право у плексус. Затим ишчезава у бедему томиле, нерањив, неухватљив, невидљив. Пратећи његов мачкасти ход главном сарајевском улицом, проналазим у тим хитрим и опрезним кретањима. трагове већ заборављене битке коју је безименг махала деценијама водила са аустријским чиновништвом Она се спушта на Главну , улицу свакога јутра, са очима које откривају хиљаду тотово: невидљивих замки, Силази у "непријатељски табор „сецесије и бетона, међу скулпторске споменике колонијалној глупости по снтглеске хлозсте, банке

п водоскоке, равно у црножути чиновнички зверишњак, са ,

једном једином одбраном: брзином пи дрскошћу, да би се, када падне акшам, вратило у уске сокаке торњег града где се затегнути нерви спуштају, ципеле скидају с "ногу још на вратима, а оташ 'обавијен зеленкастим димовима „Араве" почиње да личи на полубожанство,

(Из књиге „И друге приче“ која излази у издању библиотеке „Хил“ — „Знање“ у Загребу),

ИЊИТЕВН НОВИНЕ 6