Književne novine

КРИТИКА

СИСТЕМА ТИЧАН ПРЕГЛЕД

| СННТЕТИЧАН ПОГЛЕД

Милош И. Бандић; „ДВЕТ И СТЕГ", независно изагње,

Београд, 1975.

КЊИЖЕВНОСТ стварана у току народноослободилачке борбе својеврстан је фено мен у историји књижевности југословен« ских народа. С јасним ослонцем на социалну оријентацију у књижевности изме у два рата, прожета с једне стране слободарским духом и родољубљем, а с друге прогресивном филозофском, марксистич“ ком оријентацијом, ова се књижевност формирала у специфичним условима, до носећи низ одлика којима се издваја из континунраних токова раније аптературе, истовремено утичући на контурв и токове послератних књижевних тражења. |

Књижевност народноослободилачке бор» бе привлачила је и раније пажњу крити“ чара, а још витне пажњу истраживача. који су дали сво! „Аопринос записивању, прткопљању и објављивању грађе. Студија. Милоша И. Бандића, међутим, први је покупај да се овај јединствен књижевни феномен свестрано прикаже и расветли, да се пружи систематичан преглед и синтетички поглел на књижевност насталу У периолу ОА 1941. до 1945. тодине, да се открију њене особености и охреде њене жанровске одлике, као и да се размотре неки сопиолотики ВИАОВИ ЊЕНОГ постојања п трајања.

У Бандићевој студији хронологија је присотна пи битна — п"сап посматта књи. ужевност аролноослободилачке борбе “непосредној зависности Од развоја и тока. устанка п револутије. Алџ та хвонологипа. ге погмарна" Ђанатћ у жижу свота то тепесовања ставља жанповске спепифоа» ности и услове У којама су такве спеттифичности настајале. Он ттиказује тенезу ова књижевности, истичући да је њена појава беда неминовност гоомстеклл УЗ самот револттионарнот карактера, бомбе пеотив окупатора, и прихвата потаву пових писаних (а и усмених) књижевигих твемевина као резултат исконске, уамоо дијалне тежње да се смпсао олтећетогх љолских настојања искаже и обликтле зе“ зима. Упорело с револуттјом и ботбом јавља се и литетатни исказ, охносно кази ваге о ПЕВОАТ ОВА БААМ ствемљењима.

' Казактев кветневности отадолноослобо-

аот. и условима којима се јављала: ома, је Кила сзеназолна, мазне, елементеоне облике књижевног ствавања, опа је настајала ко памола, гоклич, гтневни крик, као тоужбалита за палим друтовима плм као рога аРиТа, нету јатељу, У ој се умететтами обликоване књижевне структуре Тављају упоредо с обновљеним _ фОАКАоОвВНИмМ пестопитвом. Књижевност назолноослобохилачке бобе; као пвет који изниче управо кала се развија стет револопије, о чему товопи ме“ тафора у наслову студије, а и чтатава сто Ата, представља по митпљењу Милотта И. Банлића спој литературе коју стварату писти-борпи п бројних текстова или пак усменчх творевина анонимних бораца ко ји спонтало казују своје осећање, своту мисао о борби, и говоре о својим стремљењима. ТЛетле је тептко олрелати тпта је дело ппоофестоналнот, писпа. учесника ре волупије, а шта најновији СЛОЈ усмене књ"жевности.

Начин преношења ове књижевности, свелства комуникатија и информисања карактеристична за одређене услове (џепне п зилне новине, билтени. казивање на. припелбама) такоће на обликовање појелиних жантова, на квантитет и квадитет књижевнот ствлпалаштва у току

народноослободилачке борбе.

ИЂИЖТВИРТОВИНЕ 5

Арсен бемчће- био је-стећен-норел оста

често сзелена РА утехе

МИЛОШ И. БАНАИЋ

Милош И. Бандић је посматрао књи жевност насталу 7 току народноослободидачке борбе у целини, а делима појединих писаца посвећивао је мање пажње, у скла ау са концепцијом своје студије и савременом методологијом у науци о књижевности. Он-је такође нешто више простора посветио књижевности народноослободи“ дачке борбе у Србаји, мада је указао и на значај и вредност дела осталих уто словенских народа и народности. Од књижевних жанрова Бандић највише товори о оним обаупцима који су у то време били доминантни и која највише дају карактер ињижевном стваралаштву у току наролно» ослободилачке борбе. Тако се изавајаћу поглавља 0 невницима учесника борбе (Хратојла Дудића, Влахимира Разора, Родољуба 'Чолаковића, Челомира. Минле“ ровића и Влалимира Дедијећра) — у сва» КОМ ОА ОВИХ дневника, ОА којих неки илу у врхове наше новије прозе, зутор столије види олаике карактеристичне за ствара лачки профил њихових писаца.

Међу бројним врлинама Ђандићеве ;

стодије истакли бисмо, пре света, систе“ матичност прегледа, јединствен _ПОГАСА почевши од детерминисања појма књи жевности народноослободилачке борбе, па до синтетичке ошене сваког појединог жанра заступљеног у књижевности овога пезиода. Истичу се такође поједини ауто“ -рови ставови који могу. послужити као "грелонаш истраживачима овог скевижевног раздобља: да је књижевност нароАноослобохтлачке бопбе, и поред тота што је на» стајала као пракса, по диктату тренутка, и у ватом борбе, имала од самота почетка своју постику, да се у току бозбе јављају почети једне пове књижевне кри.

тике, дакле да се кроз револттиту, что.

до с раћањем новог поглела на свет по Аоу• житво. раћа у нов однос трема кеижевиости. Банлић даје истовремено значаћан АОпринос Алефугнисању појма књижевности назолноослоболилачке ботбе, охвајактћи ови књижевност Од кастопе пасталот стта; рања са тематиком о рату и револуцији.

Бандић се у краћим потезима освоће и на пелокупну уметничку делатност У току наполносслоболтлачке бомбе (позоритпте, музика, Аиковне уметности), чега би и слика о књижевности тога. пер“, ода била непотпуна.

Иван Шоп

Мирјана Вукмировић

Сонет о путоказу_

Прве године глади напустила нас је мати, брижно, с ропцем у грлу, силом 7 спокој.

0д мспошћеног тела њеног пшеница се « не позлати,

жегом излете

ал из матице спржене смион рој.

Руковоћена клијањем, сметнувши с ума з сету

зароних у дубоке пределе још влажне

У опасној шетњи кроз срж ипемостих

два тута Лету

одвозећи сањаре чуном у њихове снове скровите.

И чун сам, и бродар, и вода. Моја тука Е . пре жлонућа

ужазаћа пут у благост откупљену крилима илућа,

И опет ке сјајна нит што се убодом : провлачи

заблистаће муња кишоновна ма видику

| фуга шарна преко неба — кежа) | и " "протетог тигра.

Из циклуса „Седам тодина гаади“

ц сеновите.

крилима орла у пркос који није пуста митра.

“ што се мрачи,

_ СТВАРНОСНО н животно __У РОМАНУ

Драги Бугарчић: „ЗАХАРИЈЕ У БЕЧУ", КОВ, Вршац, 1975.

КО ЈЕ, и какав је, јунак овог роман..2 То је питање за којим читалац трага на пишчеву сугестију. Заправо, то питање експлицитно поставља и писац чији циљ и није да „слика“ и објашњава свог ју нака, већ да, поводом неколико исечака. из његове животне пустоловине, постави питања. о његовој природи и судбини, Пи„сац, који у целом роману води дијалог са својим 1унаком, сутерира мисао да је Захарије Кузмановић Несрећник у свима. нама док путује, Аута, тражи своје место под сунцем, иако је свестан безизлазности своје ситуације; штавише, та одезизлазност је фатумска, њој нема ки порџекла, иш објашњења, ни лека, она је део природе и таавна одарелниџа. антрополоткот "профила, тлавног јунака.

Занимљив је приповедачки поступак 7 свом кратком роману, Ако бисмо тако могли рећи. Бутарчић се вратио мотиву одласка у Беч, дакле мотиву који је уа» товестио у свом поетходном роману „сти. тоже, тогтове". Нагзме, после два Ту. нака романа о Свети Копоиви, од којих се један појављује и у роману о Захави-“ ју, у) Беч, као место које би требало да, донесе решење етзистентијалних ттооблема књижевних тунака, стиже и неми» ни и неспећни Захађије Козмановић. Из мећу мотива о одласку у Беч и антропоАаоттког поофила Тунака овот романа постоји јелна противречност коју писац није ни покттпао да ублажи: наиме. главни јунак Захамте је сасвим олтеђен сопственим осећањем нестеће и безизлазносже. па се тетов долазак У Ђеч не може обааснита тетовтом жељом да рзаће из свеће тпенутне етахстетттићалне сттаттле, како су то помутпа “у, сасрвтм Аелустеттало "доле. ла учене Тураттт ттоетходнот романа „Пусти, пуже, рогове".

Ботарчић је имао нешто друто у ВИАУ. Он је посегао за једном поиповедачком техником која у први план истиче ствар. 'носно као ентитет коти се битно разлику“ је од животног. Напме, Богарчић олаустаје од кохерентног мотивапионог система | еллучује се за поступак онеобичавата. Наиме, он 1е свог |унака Захатија начи. нио мелтћумом у коме се догађа тратедија овог света, а чија је одредница у то ме да постоји раскорак између човекове егзистенције, која не уступа ни пред ка квим метафизичким осећањем трагике, и есенције, која је по својој природан тра-тична. Тако се' ж догађа да Бутарчићев ТЈ _ лако подноси п ништавност, сва» "кодневног живота, брзо се мирећи и са незанимљивим послом и неудобним пре бивалиштем, и са безизлазношћу своје ситуације. Он је само књижевни јунак и то писац јасно ставља до знања обпа» ћајући се свом јунаку писмом, стављајући му у руке перо и питирајући његове за» белешке итА.

Према томе, оно што је стварносно 7 овом роману јесте приповедачев поступак којим се не постиже реалност описа и атмосфере већ реалност литературо као аутохтоног и аутономног чина: писац је пред празним папиром која испуњава дитературом, односно ликовима и ЊИХОВИМ дотодовштинама, којима управља он сам, почињући тае жели и прекидајући тамо гле сматра да је потребно. Сопротан про цес, којим се доскора дичила тзв. рез да живот исту. њује и одређује литературу, која треба стварности, у овом рома» ну је сасвим напуттен. Реалност. је, да: кле, оно што постоји У виђењу Тунака и њетовот писпа, а не у стварности, метале ван субјекта писпа и |унака. Тако су У Бутарчићевој аптератури, стваоноснао и животно антиполни појмови.

Међутим, морамо приметити да Бутарчићева ретка способност лаког, шармантног, веома вештог приповедања и вође ња „радње“, у овом роману није поткре пљена, бар не у свим видовима књижев не структуре, једном. општијом поруком из које би произлазили сви тот~ви ро. какав је био случај са романом „Пусти, пуже, рогове“ Имамо утисак да, трудио да сазла прозно дело по калупу руских формалиста с почетка овог века: 7 њему доминира „Ллитерар. ност“, а основно приповедачко средство је „онеобичавање“. На свакој страници читалац бива упозораван да је У питању литература а не „живот“, креација а не настојање да се оствари „слика живо "та".

Баш

тим јасно су дошле до изражаја

тенденције тзв. стварнос не литературе у којој је акценат на 7 тентичности литерарног чина а не на истинитости живота. Додуше, Бутарчић је, одустајући од усаглашавања антрополош ког профила свог јунака са основним мотивом романа, појелноставио поруку " _ одрекао се витезначности своје уметнич ке творевине, Местимично, помало поне сен својом несумњиво приповедачком 82 штином, аутор се исувише препуштао ит _ри и причању, пропиштајући _ да своте причање употтуни витпезначношту и симболима. Има се утисак да је ово де до нека врста продужења претходног. вео ма успептног романа и дз, можла бат за: то, открива поетику овОТ млалот и дато овитог романсијера којп на најбољи ма: "чин. репрезентује неке ноте тенлентије 7 српској. стваоносно! литератури.

Николај Тимченко

„

| ИЗЛОГ КЊИГА

Мирослав Буровић

САВРЕМЕНА ЦРНОГОРСКА х ПОЕЗИЈА „Одзиви", Бијело Поље, 1974.

Песник и критичар Мирослав Б вић сматра да је а Везија ПрассоницА превасходно етичка" и да је основно по. лазиште ових песника „однос према традицији". који, дабоме, подразумева став према савремености и будућности, а сходно томе и према најновијим песничким искуствима. Његов предговор антологији, у коме се више опсервирају неке битне особености поезије о којој је реч (чини се, врло објективно и разложно, но што се излаже естетски концепт и антологичаоски програм којп би изабра» ним стиховима требало аргументовати, даје једну објективну слику стања у пос, зији којом се овај антологичар бави. Уколико. концентоисањем око неколи. ких _ најважнијих _ естетско-теоријских пунктова ова поезија, можда, губи на. разноврсности, утолико, сасвим извесно, сама антологија, лобија на квалитету.

У Буровићевој антологији, иначе, присутно је око четрдесет песника (сваког репрезентује неколико песама), и то од међуратне тенерашије Ратковића, Бање вића, Боновића и др: па до најмлађих, рођених крајем пете деценије овот века.

ТОПЛЕ РУКУ Савремена турска поезија на Косову, | | „Јединство“, Приштина, 1974.

Савремену турску поезију на Косову представља — судећи по антологији коту њени твооци Б. И. Роговали и И: Муз бет зову „збирком“ — десет савремених песника. Најстатчји међу њима Ше 15: рођен је 1935, а најмлаћи, Бајмак,

Блиштичног и кондензованот израза, усмерена ка тзв. вечним песничким те мама израженим фитуративним песничким језиком али сликама изванредне емоппоналне непостедлности, ово 12 , по зија својевосне свежине и непосрелности. То је поезећа припалнитттва једно! традлипији коју би тоебало боље позна: вати, али тралипији која је „тпепаћена" у свести молепних песника. Штета 1е што књизи пелостаје студија која би, сумом 1еЕОПХОлНИх информација, допринела бољем ттознавању овог песништва.

Песме турских песника са Косова пре вели. су на стпскоховатски Искенлер Музбет, Садик Мисирлм и Ариф Ђозапи.

Радослав Дабо

НОРА СЛОВЕНСКА ЛИРИКА Накладини завод Матипе хрватске, Загреб, 1975. __.

Састављач ове антологије, у свом-поговору, каже да његова књита предочу“ је само. један, лик словеначког „ песништва, и то онај модерни који 1е „функционалнији ОА4 традиционалног“. Реч је о оном типу песништва код којета „удио каснога експресионизма потискује стано вита надреалистичка иначица — што, након међуратног експресионизма, ма њим дијелом и симболизма, ратног и не посредно поратнот експресионизма сопи“ јалног реализма, резултате биљежи пеле. сетих п шездесетих година" Њетово ви. Вење молерне словеначке поезије — коју, иначе, такође у поговору, саглелава џтпоредо са кретањима У песништвима. дротих наших народа, али и У равни кретања у модерној европско! поезији — пеппезентује тринаест песника. То <у Б. Копбек, Ј. Улович, М. Бор, И. Мппати, П. Злобеп, ЛА. Кракар, А. Зајц, Т. Стрвита, К. Ков“ч, . Тауфер, С. Вегрт, С, Макарович и Т. Шаламун. ,

Ова занимљива књита, несумњиво, поред осталих квалитета поседује п та што може да послужи као кобисно шти во за упопелно стодирање ТЗВ. молепних Оријентапија у“ поезији тутословенских књижевности. Попед значајних сличнос ти на које указује, опа мтућије и на ништа мање значајне разлике У узвори ма, поступцима и значењима,

СЛОРЕРАЧКА МЛАДА јуиотКА „Просвета", Београд, 1975.

Колико је књижевномстортјски тебруцски, естетски и илејно, молетност појам Ктајње релативан покахоје, ачто логија „Млала словеначка лртака" Нам. ме, џ попећењу са поезтћом какву засту па ова ктита, малте не све опо што смо, рачунајући од почетака шесте хе ценије па на свамо, сматтали молетним по свему је већ витпе нето тралиттонал но. Осам млалих словеначких песника,

Глафенаџе», Јесих, М. Копбек, Мелвел, и Затетич-

ра а тичапа

Тапаса Керматнепа, ју ланаптњи степен генезе словеначке мо херне поезије, могу за аитаотпа ла птел стављају колико изненађење, толтко и једно ново искустто са кактим ће се тетко суочити у поезији Атотих РАПТИХ језичких полпучја Без обзипа ла ЛИ је реч о реизму, или о атамаму, МАН о друтом који је доказао и пи вог, у питању је поезија као „ита лика, бесктајио твенститивање, ратом ње, тражење стално нопих и НОВИХ Мо: гућности" (Т. Кепманер).

Стихове словемачких песника, тоеве ли су на српскохттатски Петар Вујичић

и' Аејан 'Пољнанокић а састављач

е непознат (нитле, наиме. на књизи пе збор песника и песама

учинило једно липе, више њих или, ж. да, сами песници).