Kolo

РОМАН ОД ЗТУДВИГА ВОЛФА'

(15)

— Опда ће бити најбоље да кренем одмаж за Пасиз. — Воље је да предате ствар неком адвокату. — Тачно. Само мислим да ћу ствар убрзати, ако лично одем у Парнз. Кренућу још колико сутра - прекосутоа и верујем да ћемо за две - три недеље да се венчамо, Николина. Николина ноцрвени и рече: „Добро". Гарагаи погледа на часовник. — За пола часа можете да ухватите брзи воз за Берлил. — Спремићу се за четврт часа. Само не идем у Берлин. него да носетим своју сестру Лну у Хајлвнбергу. То није далеко одавде. Гарагаи не рече ни ,.да" нп ,.не", — А ви ћете свакако већ сутра у Берлшг. Гарагане? — Да, сутра увече путујем. — Онда нећу сестри у Хајлинберг, рече Николина и оде да се спреми. Гараган приће нрозору. Док је посматрао маглу. глава му је бучала од мисли. И-иколина се вратила. — Ја сам готова, Гарагане. Гараган дубоко уздахну. — Онда можсмо да кренемо. Николина стаде и погледа му дубоко у очи. Гараган јој прнђе. — Боље је овако. Ннколина. — Да, Гарагане. Из н>е је иабијао дах младости, која може да чека. — Изволите. рекао је Гараган стегнута грла. „Колико је глупо што сад одлазим". помислила је у себи Николина кад је наиуштала дивни парк. Одмах но доласку у Берлин, Гараган је предузео све мере да добије пасош за Париз. А кад је тешком муком све свршио. поколебао се наједном у одлунн да путује. Иеко вејасно наслућнвање говорило му је да не треба више да се сретне с Глоријом. После једне пробдевене ноћи, нашао је да ће битн најбоље да напише Глорији писмо. Сео је и написао га. Писмо је написано у озбшшом, али пријатељском тону. Молио је своју бившу жену да пристане на развод брака. који ионако стварно није већ десетину година ни ностојао. Потребна је само једна административна Формалност. Кад је тгослао писмо, имао је осећај да је избегао једну опасност. чији домашај није могао у том тр^енутку да онени. Увече се неочекнвапо појави код њега Николина. Поздравила га рећима: — Молим вас немојте да ме грдите. Зпам да пије згодно што вас посећујем, али. праг;о да вам кажем. зажелела сам вас се. — И мени је драго што сте допгли. Николина, рекао је Гараган љубећи јој руке. — Дакле, кад путујете у Парнз? — Све сам већ спремио, али у последнсм тренутпу сам се предомислио. Нећу да се нзложим личпим непријатлостима. — То сте памотно урадили, обрадова се Николина. Сигурно сте предали ства.р неком адвокату? ' —■' Не, написао сам Глорији нисмо и замолио је да ми да развод. — И то је добро, рече Николипа. али без одушевљења. — Главно је да не путујете. — Остаћу у Берлнну неколико дана да сачекам њен одговор. Глорија не треба ни да зна за Долгелин. Николииа га награди благородним погледом. Са иестрпљењем очекивао је иаредних дана Гараган Глоришн одговор. Николина је долазила свако вече да га посети и умири. Али и њу су мучиле нејаспе слутње. Евединг је слу-

жио вечеру. а њих двоје су оедели без много речи. као брачни пар који је рекао већ све што је имало да се каже... Најзад је одговор стигао. Случајно је баш и Николина била ту кад је Евединг доиео писмо. Гараган. кад је угледао француску марку уздахну с олакшањем. — Од Глорије. рече држећи иеодлучно писмо у рукама. — Није се много журила са одговором, примети Николина намрштивши чело. Гараган отвори ггисмо. Садржавало је једиу једину реченииу: ,.Само пас смрт може раставити! Глорија" Запањен Гараган је укочено зурио у писмо. Никада, ни у сну, није могао да помисли да Глорија неће пристати на развод. Николина му је прочитала све на лицу и очи јој одлучно севнуше. Била је спремна да прихвати борбу. Без речи Гараган јој пружи писмо. Николина га прочита. насмеја се подругљива и рече. — Госцоћа воли позу! Затим преариво баци писмо на стчз. Очи су јој севале мржњом према супарници која хоће да јој отме срећу. — Шта сада да радим? роче Гараган беспомоћно. Ниволина сж>гау огорчено раменима. Одашге тој жени, која се са својим младим љубајвником склта по овету, право да се испречи на путу њеној срећи? — Шта сад да радим, поновио је Гараган. Сад не вреди пи да предам ствар адвокату. Она неће да пристаие. Николина уздахну дубоко. — Да вас питам отворено, Гарагапе. Волите ли је ви још или је не волите? Гараган је погледа погледом који је све говорио. — Ја волим са1МО вас, Николииа, ж никога више на свету. — Онда троба да путујете у Париз, Гарагаи-е. И то одмах. — И шта да радам у Париау? — Троба да сталгете пред овоју бившу жеиу и да тражите! Не да молите него да захтевате! У Паразу ћете је свакако затећи са другим мушк&рцем, ја то поузда.но знам. Знам и с ким. — А, агсо Глорија шпаж не иристане? — Онда... онда ое вратите, Гарага.пе, и реците ми кратко и јасно: драга Николиаа, жао ми је, али нисам могао да натерам своју бившу жену да ми да развод брака. Ја ћу оида знатн птта да радим. Њене речи успалиле су и Гарагава. — Да, ви сте у праву, Николина. Ја ћу да путујем. И то сместа. Ако ми та жена буде иравила ненрилцке, нжа јој се Бог емилује!

Одмах је покунно своје исправе, узео зтвац и наредио да му се спреми а уто. Све је било готово за неколико милута. Воз је полазио кроз који час. — Ја те волим, рекла је Николина на растанку и првипут обвила му руке око врата и нритиснула своје усие на његове. — До скорог виђења, рекао је Гараган одлучно, коме је врели девојачки пољубац узбуркао сву крв. XXVII Париз је Гараган стигао ноћу око једанаест часова. И сам се чудио како му је преме брзо прошло, иако је у Лиежу морао да чека читава два часа. Отсео је у једпом малом хотелу у Авени де л Опера, у коме је и раније отседао. Био је ведар и благ јесењи дан, кад је Гараган пошао у Медон, у Глоријину вилу. Његово уабуђење, које се, после дугог пута, приличпо смирило. све се више јављало, у колико се више приближавао сусрет с Глоријом. 1 — Да ли је госпоћа бароница код куће? запитао је лакеја који је изишао да му отвори. — Јесте, господине. Кога да пријавим? I араган му предаде посетницу. Глорија је стајала на средини укуспо уређене собе, у ведром француском стилу, кад је Гараган ушао. Била је неприродно прибрана и мирна. Ипак се тргла, кад га је угледала. Исто такав је био кад је ступио на врата собе младог Вершинина. Задрхтала је, не због себе, него због њега. — Гарагане, ти ми нећеш ништа учинити, рекла је и храбро му пошла у сусрет. Пришла му сасвим близу, ухватила му руку у џепу, извадила револвер и сакрила га код оебе ... — Не треба да ме убијаш, Гарагаие. Ја крвавим из хиљаду рана које си ми задао. Ја сам већ одавно — зкиви мртвац. — Нисам дошао да те убијем, Глорија. Ја од тебе тразким само пристанак за развод брака. — То никада од мене нећеш добити, Гарагане. Ннкада док сам жива. — Опда ћеш умрети, Глорија! — Умрећу! Гарагана обузе неизмерна жалост. „Изгубила сам га, изгубила заувек", помисли Глорија у себи. „Изгубила сам га, јер воли другу. Дакле, свему је крај". Ј — А зашто нећеш да ми даш развод, Глорија? — Зато, јер те још увек волим. Гараган се осмехну. То је био осмејак који је значио за Глорију — смрт.

— Ништа нема од тога, Глорија! рече Гараган и глас му узе претећи тон. — Мораш да пристанеш. Данас је последњи дан да се плати камата за старе дугове, Глоријо. — Ја и не желнм да останзм икоме ишта дузкна, Гарагане. — Опда те ја послсдњи пут питам; да ли пристајеш на развод брака? — Не, Гарагане, никада. Гараган учини један корак прсма љој. — Не смеш да ме убијеш, Гараганз. Нз емеш да псстанош и по други ву* убнпа! Гарагаи је глет;ао укоченим пог.;едом. Тај поглед је говорио впше него све речи. Наједном, као да се у Глоријиној души пешто сломило... Тихим гласол је рекла: — Не треба, Гарагане. Можеш мирно да идеш. Слободан си. Ја ти дајем слободу. Без рсчи, окренуо се Гараган, отворио врата и изишао полагано из собе. Кад је затворио, врата учинило му св као да је у срцу осетио дубол убод пожа. Застао је тренутак као ошамућен од бола. То је ваљда последњи ударац који му је задала судбина. На улпчним вратима виле скоро св сударио са Мекферсоном који се враћао ... Обојица су се збунили. Мекферсон се први прибрао. — Добар дан, мистер Гарагане. Откуда ви овде? Гараган се тргао од звука тог гла« са У делићу спкуида дрвео јл у везу Мекферсоиа и Глорију. — Имао сам пчпто да говорпм са госпођом Глоријом. А шта ви раднте ов* де, у овој кући, мистер Мекферзоне? — Ја ... ја ... Пуцањ који је одјекнуо у вили прекину га. — „Доцкан", помисли Гараган у себи. Није могао да се покрене с места као да су му ноге од камена. МекФерсон појури у кућу. На вратама се сударио са собарипом која је била сва изван себе. Глорија је лсжала насред собе, у, локви крви. Гараган се полагано вратио преко дворишта. Затекао је Мекферсона где клечи поред Глорије. Њено лице ја пзгледало још ситпије по што је било. Плаве очи гледале су смирено у свет. Мекферсон подиже очи. Пред собом је угледао једно избезумљено лице. Лекар који је дојурио могао је да констатује само смрт. — Мртва је, рекао је. Пројектил је прошао право кроз срце. Самоубиство? Мекферсон се усправи. — Несрећан случај, господине докторе. Доктор направи липе као да не верујс. — Госпођа је била исувише добра католикиња да би подигла руку на себе, господине докторе, рече уверљиво Мекферсон. — Разумем, господине, рече доктор и заклонп мртвој Глорији очи. Гараган је као аутомат напустио ћу. На улици је застао да се мало прпбере. Не знајућн где иде доспео је на Медонску терасу. Ту је сео на клупу. Јесење сунце пријатно је пригревало. Неколпко часова седео је ту замишљено, а затим се упутио у Париз. Ушао је аутоматски у једаи рестора-п. Јести није могао, али је пожудно попио боцу г,ина. Затим се уиутио лагано улицама. Лутао је до предвече, кад се уморан вратио у свој хотел. Тек ту, у тишини своје собе, постао је свестан свега онога што се десило. — Дакле, најзад, сам сасвим слободаи, помислио је у себи. (Наставиће се)

Уздах И док се тама лагано, тихо, опушта покрива кутак један по једак Домовин в нам миле, коју је силна крвца облила, уздиже -се уздах у небо беокрајно. Уздиже се уздах из свих груди синова и кћери. Уцвељена срца !... Лебди над целом Домовином нашом, к'о болна сенка несрећних ноћи, лебди к'о јастреб над жртвом својом, лебдн к'о туга у души мојој, и раздире ми груди — уздах. А тај је уздах посвећен вама, који сте далеко од своје мајле. Њега вам шаље Домовина ваша, њега вам шаљу: мати, сестре, браћа .. 8 Драгослава РакиН, Маја, 1942. ученица VI раз. гим.