Kolo

1ШЈАШМ

Каква је врвдност лабораториских налаза за одређивање болести? «влатодарећн наиретку природних /л наува, а са тим т вези и усавр« б' шавању разних биоиочиких, хеч миоких и Д>лзитких метода, медицина! је постала: већим својим делом ие са< мо обј-ективна, него и егзактна наука« То не значи да је она дана« лишена; сваке оубјективиости, јер када би тЛ тако било, оида би с®и лекарл, и нај* млиђи и најстарији, и они са мањиИ и они са већим лекар<жим иокуством, у датом случају подједнако просуђивали о болесшшжом стању. Међутим то није случај и то не оамо зато што је медицина још и вештвна, ио^ред тога што је наука, него још виша због тога што процењивање реаултата. појединих биолошких, хемжсжих или физичких метода завиои како од де* каревог знања, тако и од његове ле*< карске вештине и лежароког исжуства« Када ки поједини лекари, жоји су се за то и то годинама опремали, не моч гу тзв. лабораториске, то јеот помоћ* не налазе, подједнако да цене, онда! је сасвим разумљиво да их бол &сниКу или његова околина, могу још мањ&Ј С тога је сасвим погрешно, да се са« мо на основу неког лабораториско!" налаза, ма какав он био, процењујв болескиково стање. Одмах треба нагласити да то не значи умањити вред« иост лабораториских налаза, или тзв. помоћних ирегледа (ренттен, електрокардиограм и д,р.), када се тврди да оии не могу — нити се то од њих тражи — да прулсе апсолутну слику болести. Прво због тога што при свим! лабораториским и помоћним ирегледима постоји могућност за грешке у; раду, да и при нпјвећој пажњи, моЈке да се поткраде нека грешка, која« би када би се за процењивање болесниковог стања лекар ослЈањао само на тај налаз, могда да има нежељених последица. Лекари знају да се поједииим лабораториоким налрзима може иридати већа. а понекад мања вредност.' Када се у испљувку тубериулозног! болесника нађу бацили, онда је снгурно — осим ако испљувак није замењеи! — да тај болесник болује од тубервулозе плућа. Али ако се у њему једгнпут не нађу бацили, то не значи да их уопште нема, него само да тога иута нису нађени. То се може догодити нли због тога што их особа, која је микрожопсжи прегледала испљувак није могла да нађе,или да у количини која је послата на преглед, није их било. Према томе позитиван налаз потврђује сигурно ту« беркулозно оболење плућа, док га пеггтиван резултат — поготово рађел само једаниут! — ие искључује. Исто то вреди и за доказ маларчиих паразита у крви. Њихов налаз у крви доказује сигурно обољење од маларијв.док га нетативан налаз не искључује.1 Већ из тога произилази да се ни лекар, ни болеоник не смеју дрлсати: негативног нелаза као апсолутно сигурног и сматрати да је тиме сваки даљи преглед излишан. Ако лекао због болесииковог стања може да сумња да је у питаљу туберкулоаа плућа,или маларија, или сифилис, онда треба још једанпут или више пуга поновити преглед испљувка иди крзи. Из свега се види да лабораториски налаз или помоћпи нрегледи не дају апсолутан одговор о стању у коме се болесник налази. Ти налази су само помоћна сретств; 1 за доказивање иромена у организму. Они имају своју сигурпу, објективпу вредност, само треба знати проценити значај сваког појединог и важпост сваке од употребљених методг за просуђивање болесниковог стања у датом тренутку. Због тога што вредност сваке појсдине помбћпе методе зависи од целокупне слике болести и још многих других чињеница, њен значај же да процени болесниж илу^његова. околина, већ само лекар. / . ( №■ о. !

Којешта:, преклнуо Је, услужкв, Васа, •— и дискретно јој додао но»чаницу од 500 динара. Није хтела да прими. Опирала ое, протествовала, и чаж се скоро наљутила. Алн је на крају нристала под условом да му одмах сутра врати новац. — Али, само, одговорио је Васа, ако га ви лично донесете. Дама је обећала да ће га, сутрадан, иозвати телефоном. И док је он из свог новчаника брзо извадио и предао јој посетницу, на којој је стајао и број телефона, лепа сусетка је устала и опростила се. Допустила му је само да је допрати до излаза, а онда је брзо нестала. Васа је гледао за љом: диван струк, лепе ноге, коса плава, — његов тип. Сутрадгд Васа је нервозно очекивао телефонски позив. Чак се и преко обичаја задржао у канцеларији. Али, све узалуд. Телефон је ћутао као заливен. Прекосутра је почео да сумња у људско поштење, а трећег дана је сам себи дао часну реч да никад више неће поверовати ниједној жени. Четвртог дана после подне, док је бесциљно лутао по вароши, још издалека угледа Маржа, с којим се тек недавно у једном друштву упознао и измењао иосетницу. Хтео је да га мимоиђе, правећи се да га не види, због његове брбљивости и хвалисања, али га овај заустави: — Човече, што ли сте се замислили? Пазите мене! Ја сам весео, насмејан! Заиста, имам необичну срећу! Замислите само шта ми се прекјуче догодило. На телефон ме позвала нека непозната девојка. Прво се извињавала што није дан раније могла да се јави, а онда ме питала где би могли да се нађемо. Наравно, да сам јој одговорио да се ништа не љутим што се није раније јавила, а онда смо уговорили састанак. Да сте је видели?! Ор. це од девојке, кажем вам: диван струк, лепе ноге, коса плава, — мој тип. Чим смо се нашли ставила ми је у руку 500 динара и замолила ме да захвалим пријатељу на позајмици, а онда ме питала зашто он није дошао. Видео сам да је по среди забуна, али сам ипак рекао да мој пријатељ није могао доћи јер му се разболело једно од троје деце... Онда смо се прошетали и дивно се разумели. Била је сјајна. Јуче смо се опет састали и ја... ја сам заиста срећан човек. У току разговора сазнао сам да јој је неко од мојих тазе познаника забуном уместо своје, дао моју посетницу. Шта ћете, пријатељу, кад је неко расејан, то му и треба. — Идиот!... процедио је жроз зубе Васа. — Идиот, велите, заиста права реч, ха! ха! — Али морам да се журим. Знате, и данас имам састанаж. Плавуша... — рекао је некако певушсћи.

Васа је бесно погледао за њим и још једном процедио: Идиот! али ни сам впше није знао коме је од њих двојице наменио ову реч,

Природа као уметник

Столетна кула калемегданске тврђаве у пролећном декору (Опима®: А. Симић)

осле претставе у биоскопу Васа јв свратио у кафану да попије чај. За мадим столом, поред његовог седела је једна лепа, елегантна девојка. днвна плавуша. Да би привукао н.ену пажњу, Васа се прво закашљао нежолико пута. Затим је прстима почео да добује по сребрној кутији за цигарете, а онда је тихо зазвиждукао. Али, све је бпло узадуд. Само га је један једини пут погледала и то тако безначајним погледом, као да је погледала неког случајног пролазника с оне стране широког прозорског стакла. Васа је већ био изгубио наду, када је одједном, његова лепа сусетка с видл,пвом журбом почела да испражњује своју ручну торбицу. Ставила је на сто пудријеру, руж за усне и много других стварчица. Претражила је, затим, све преграде у торбици. Али, по уготшеном изразу њеног лица видело се да није нашла опо што је тражнла. — Госпођице, да нисте пгго изгубили? усудио се Васа да запита. — Ах, то је страшно! — одговорила је она. — Како сам могла само да заборавим новчаник... — Ако је само то у питању, немој-

ПИЦЈ^ '' Ж.Т0МИ&

те се узбуђивати, госпођице. За мепв ће, верујте, бити пријатно задовољство ако будем могао да вам будем при руци у тој безначајној незгоди. — Хвала. Веома сте љубазни, али

ппак ћу морати да се вратим кући по новчаник, јер ми је новац потребан и за цвеће. Пошла сам у посету, и не могу да одем без цвећа./