Kolo

5

■ИНП1

„Цренимо се снова, из снова у дело, Овде јоште има плена и драче. јоште многих беда тече мутно врело. И безбројно робље на зтаришту плаче*\

7 Шантић је до последњег даха мислио о своме народу и његовој срећи. Зато се и за рвега може рећи: „Живећи иосио је у срцу цео народ: умревши живи у срцу целога народа" Песник идеалист, свестран и искрен родољуб. Шантић је за све време свога живота био прави народни песник: био је његов израз, његов глас. савест и свест народна, гласник народног бола, поноса и среће. Шантић је велики дух, био је дух народне душе, део нас самих, зато он и после смрти остаје вечито с нама: у нашем срцу и души; на сваком кораку сусрећемо га, у свакој речи чујемо га, у сваком погледу видимо га, у струјању наше крви осећамо га. Песник простог пука, Шантић Је више него ико сав наш. Његова кристална, чиста, пуна нежних акцената поезија, са звонким стиховима. свежа и младалачка, живеће у нашем духу. Његове песме олтар су младим духовима. непресушни источник онима који долазе: пример како треба живети, радити и волети своју отаџбину и водити младу душу нашега народа по тешком путу живота ка леишој и сјајнијој будућности нашој. СТЕВАН ВУКЧЕВИЋ

„Кажи ми дете, што си се покрио Земљом и травом? Зар ти хладно није?" — Не, мати. Овде тако топло ми }е, Кб да уз наше огњиште би био. —

„Прени се. Пођи својој родној лупи Кућа те чека, моја славо жива'\ — Не моту. Ту се тако слатко снива, Кб да на твојој заспао сам руаи. —

„Вај, рано ли те сан студени срете. Када ћеш из те постеље оловне Устати, сине?" — У моравске чете Када ме, мајко, нова труба зовне. —-

у слободи. Њега је полако нестајало. Тражио је лека у приморју али узалуд. Видећи да ће да умре, он одмах са сарајевске болнине бежи у своје родно место да у недрима родног завичаја, у средини свога вољеног народа умре. Мучен страховитим боловима умро је 2 фебруара 1924 године, где је сахрањен на гробљу Пашиновцу, високо горе усред кршева, о којима }« певао. и по којима је свој век провео. А његов ведар и племенити дух и данас после двадесет година вечно живи с нама у његовој силно. ватреној и искреној песми. која се пева и гаји свуда у нашој земљи. Зато чувамо и чуваћемо успомену на Шантића као племенитог и ретко искреног песника. Шантића је до- бесмртности уздигла^поезија, с песмом је почео и с њом је завршио. Он је певао тридесет година, од 1887—1924. Ње* гов рад је врло обилан и сав у стиху. Сам. још за живота издао је у неколико махова своје „Пјесме" у Мостару: 1891. 1895, 1908 године, а 1911 год. „Српска књижевна задпуга" издала је антологију његових „Пјесама" 1913 год. Затим је издао збирку „На старим огњиштима" 1919 год. Најзад. његове песме појављују се у издању „Књижевног југа". поводом његове педесетогодишњице. Шантић је лиричар. Снага свих његових песама је у осећајности. Све његове песме писане су срцем и душом, дубоко дирају наше срце. У њима је Шантић дао откуцаје свога златног срца, изнео срж свога живота, дугу скалу болова, чежњиве снове и визије. Он је песник љубави, севдаха, младости. родне груде, расцветаног бехара и јоргована. Песмама о себи. Шантић је нашу лирику обогатио неколиким песмама које чине част нашем песништву. Нежног здравља. болећив, дубоко осећа и схвата. Млад још осетио је сву тежину свога живота. Својим очима видео је крај свога дана, смрт својих најмилијих Зато није без разлога рекао:

,Ја нисам своје проводио дане Уз меку пјесму и шум шедрвана..."

У животу је имао мало радости, а много болова и патњи. Свој живот провео је у сновима. Данас се највише сећамо Шантића и због тога што је знао да треба још много напора, доста рада. Он је то најбоље увиђао. У једној од последњих песама позива нас да наставимо рад, да се залече ране на народном организму. па те лепе речи. и данас. после лваде-

Свечаној академији, на Коларчевом учиверзитету, посвекеној великом песнику Алекси Шантику присуствовали су претседник владе, армиски генерал т. Недић, са члановима владе; чретседник општине г. Јовановић. арофесори уннверзитета. књижевни■ ци, јавпи радници. многобројна публика. Запажен је ве• лики број избегли ца. Значај великоЈ песника и родољуба истакли су у својим говорима. комесар за избеглице г. Максимо■ вић, песник г. Сима Пандуровић. Шантпћев земд>ак и млади песник г Сушић. а најлепше стихове неуморног песника репптова ли су гђа ЈХивна РадпН. г.г. Добри ца Милутиновић в Жпвановнћ. па је на крају фолклор■ на група извела не колико напиопал них игара. (Снимак: А. Симић)

Зашто нас гониш судбино клета, Да пред временом погнемо главу, Кад и онако у животу света, Све прође у болу и забораву.

И шта могу сада да ти кажем друго, Бог да ти подари мира и покоја, Кад их на земљи ниси имо дуто, На небу нек нађе срећу душа твоја.

Две године прође од како те неста, Верни наш друже у данима тешким, Две болне године како живот преста, У трудима твојим српским п витешким.

Остаћеш за све ко пример доброте. Вернот другарства и правих врлина, У богатству знања и душе лепоте. Узор човека — духовна истина.

Многе ће још жртве наша земља дати. Док не нађе свој пут што истини водп. Али ћемо ипак једног дана знати. Ко нас је довео части и слободи. ПЕТАР К. СИМОНОВИЋ

с«т година од његове смрти. нама су велики „наук":

„Сунце се враћа. Ево тица, гнезда, А тебе нема. Шта ћу твојој деци. ПИа љуби рећи?" — Отишо /е, реци, Ј ј Г д небо, за вас да набере звезда ■.. — 4 АЛЕКСА ШАНТИЋ

Пре двадесет година са Алексом Шантићем нестало је још једног од оних великих духова. који су претстављали част. лепоту и величину наше прошлости. Припада оној сјајној генерацији великих песника. који смрћу не умиру. Постају бесмртни. Својим радом осветљавају путеве лепшој народној будућности. и оличавају л>убав према отаџбини Живот Шантићев сам је живот нашега народа и наше груде, синтеза наше новије историје, збир „свих патњи и мука'" наших као и наше славе. Он је песник нас самих. наше расне вере. наде. снаге и будућности. У њему је сва наша величина нашла свога тумача, сав народни бол свога утешитеља. „Он је горео да би другима светлео, он је патио ча би другима лакше било" Својим родољубивим песмама ШантиН је будио народ и крепио га у очекивању био његов вођ у тежњи ка слободи: учитељ: како треба трпети. веровати и волети Отаџбину; речју. био је народни јунак — пророк. мисионар љубави и братства — наш Прометеј који је у муци бодрио наш народ да не клоне. и као добар анђео бдио над срећом пелога нашега народа и &емље. Због тога је Шантић и за живота био велики. вољен и слављен; због тога он и данас живи. За увек. вечито! Алекса Шантић родио се у старој „патрицијској" породици у Мостару, 27 ма!*а 1868 године. где се: „Гусле чују, приповјести, бајке; гдјено дјецу уче просте, добре мајке кам рођени како брани се и љуби..." Отап Шантићев звао се Ристо, Волео је гусле и обожавао народну поезију. Зато је Шантић зарана заволео народну књижевност, која му је била први

Алекса Шаптић

(Снимак: ппиватна '.воЈина)

нутоказ ка царству уметности. Мајка Мара била је од оних патријархалних Ввселиновићевих „рајских душа". Шантићево родно место било је од вајкада место књижевног интересовања „извор" севдалинских песама. У таквој средини растао је Шантић, где је лирика народног говора одисала лепотом прогплости. у којој је спојена традиција ЈЈосова с народним поносом, растао је Шантић запојен љубављу према Отаџбини и слободи . . „Искра у камену" би пробуђена Нежнога здравља. Шантић убрзо, 1883 године, напушта школовање у Трсту и враћа се дому. Посвети се сав читању књига, да би надокнадио недовољно знање. Поста самоук, сам се образује читањем и размишљањем. Чита много Бранка. Змаја и Војислава Илића. Под њиховим утицајем поче да пише стихове. Најзад Шантић појављује се у јавности. Године 1887 посла своју прву песмуг „Пролеће" дечјем листу „Голуб" V Сомбор. Песма би примљена и отштампана и то га охрабри на даљи рад. Најпосле поче се јављати по свима листовима и часописима у оно доба: у „Босанској Вили", „Јавору". ..Новој Зети". „Отаџбини". „Делу". „Звезди" и „Српском књижевном гласнику" привлачећи све више пажњу читаоца на себе и књижевне критике. Патње су га очеличиле, Прав као бор, јак као Бог, Шантић је дочекао да види испуњен идеал свога живота: отуда је он своје Срце и своју душу расипао у песме и широм Словенског југа, и оне су најбоље говориле о њему и његовој вредности, и као човека и као песника. Живео је скромно, повучено са својом сестром и њеном ћерчицом. која му је блажила дане немаштине и болести. Али болест — камен у бубрезима — ниЈе му дала да ужива плодове свога рада

(Ва дан двогодршњипе смрти Драгол>уба Штерића)