Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

ОСМА ПЕСМА

Светитељ Илија куша Лазара, коме he се прнволети царству. Царица мол:; цара, да joj остави у Крушевцу јсднога брата, а затим посматра са доксата двора војску која онуд пролази спремна за Косово.

Вечери исте и пре него сунде за запад зађе Бајазит плахи на путу за Косово равно се нађе. Забринут јако беше оним што овдена виде Сетан и празна срца Мурату оду иде. Ноћи пак исте Лазо санак тајанствен и чудан Усни, и виде као да je на јави и будан; Он се по зелену пољу мисли премишљајућ шеће, Како he војску и народ на Косово равно да креће. Пролећа диван je дан и природа цела се смеши, Шева у зраку пева а пчела на метвицу спеши; Равна плодоносна поља притиско ћилим од њива; Пшеница модра и златна зоб и ржёница сива. Ветрић полако ћарлија, да жарку топлину простуди, Свежином пирка косачу на ливадн уморне груди. Мирисна зелена трава балсаман запах издаје. Ведро je небо и сунде јарко без облака сјаје. Лепоти Лазо се диви земље и државе дивне, Kojy се робити чете Азијата спремају кивне. Па je за њену слободу готов на одбрану стати, Готов je круну и живот за Србију предрагу дати. Па he у небеса очи и мисли и душу да дигне, Да му до престола вечна за Србију молитва стигне : Када се на једаш пут ступови плавога свода Сами растворите с треском и, тихога лета и хода,