Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Да ли се храброшћу српском побёдити може и знањем? Какав je распоред њен и какве je метнула страже? Да ли на себе више ил само на cpehy полаже? У том и Злослута приспе са разбоја с несреће гласом, Тешко растужен од бриге за детета милога спасом. 180 Поносно српско чело туга му погнула љута. Скорашњи силник са штапом просјачким сада лута. Прича о јаду му пуче војском на сваку страну. Иван je први ком се душа на ужасе зграну. Слутња и стрепња коју на срцу таји одйвно, Сада се створи у страшну истину јасно и јавно. Али и наде му зрачак одмах у памети мину, И када старац приђе њему ко миломе сину: Утешне речи му поче у његову јаду да збори, Веру задавајућ, да he Прехвале спас да ускбри. 190 Да he je наћи у војсци силнога Мурата дара, Да he je собом довести, ах нада га млада не вара: Вратит се без ње не he, па макар и гинути мор’о; Отеће гаврану белу голубицу српски ор’о. Још они беху у речи a Војсава притече њима. Намеру исту и она већ толико времена има. Она je Прехвале оду дала већ реч и веру, Да he отёти роба арапском црноме зверу. Па се и сада зариче вереницу Иви да спасе. Рече и лене очи обори брзо преда се. 20С Ах ко би могао душе њезине јаде знати И како зло и сада са љубави трпи и пати, Тај би се двогубо дивио чудној и дивној моми, Како без милости срцу најслађу желшцу ломи. У место да у нади пламен потпирује живи, Она, њу гушећи, срце лудо за свё јаде криви. Пре него њезина тиха и нежна и с љубави бона Сестрица Милана жуде за Иваном она. Али да спасе сеју од смрти са јада, Угуши CDojy љубав према Косанчићу млада. 2И ТЬубеЬн више нег себе Тихану сестрицу драгу, Она јој поклони војна, радосна њеноме благу. А сама с’ одрече својих снова о Ивану ома, Јербо се образу њену и части јој славнога дома

159

Косово ix. Иван теши Злослуту.