Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

А кад се метеж тако на његово искање стиша, Овако стаде гордог послапика турског да слиша. „Све ово тако мало пријатно твоме господству, Твоме задатку и твојем царскоме увредно родству, 330 Изазво сам си и престо уврёдио прёд којим стојиш, Који ти штоватн треба, којега и да се бојиш Разлога доста имадеш: престо и свету и седу Под круном ону главу у пркосу своме и једу. Заборавио си да сте у последњем са нама боју Ви Турци бијени били и добили науку своју. Победиоцу идеш пропйсати услове мира. Охол и дрзак не мари'ш пристбјности чуват’ оквира, Тражећи да се судбйном нечасном, ропству равном Царева детета мила, на љагу му дому славном, 340 Потврди уговор стида и печат удйри срамоте. Мало су заиста нама пријатне таке работе. Праведан гњев je наш и праведно плану на тебе Скуп овај сматрајућ равно увређеним тиме и себе. Освети, коју наши мачеви ишту и траже, Склошьени теби над главой, речма што вређају, драже Узрок си сам и сам си и пресуду себя изреко. Што ти се овдена даје, сам си то себя стеко. Необуздагьу твоме плахоме граница нема. Па зар je чудо дочек што ти се оваки спрема? 350 Чудна je заиста благост нашега ту господара. Толико дубље се клањај пред дочеком српског владара. Али што чннити гьему мудрост и престо налйже, Нама не трпнти част и витешки образ каже. Ja се придружујем општем негодовагьу и гњеву, Узником својим и ja покрoпљујем метеж и вреву Овога скупа и кличем: смрт си заслужио јуначе. Манит и охол сам си изазво нас нападаче!“ Као горостасни џнн на плећима снажним што држи Небесни свод и прети грому и муњи што пржи, Збо Ком се под гломазном стопом земљица црна улёже Море му стазе не пречи ни река ни поднебни бреже, Ком залуд шиба олуја пркосне груди и зима, (Он и под теретом грдним пркоси њима свима): Тако узвйшен и горд и недбмашан силином духа,

66

Косово IV. Милош У САБОРУ.