Kroz sjaj i senke rata

Мајка ме је амајлијом ИСПРАТИЛА у рат

Из Ваљева одвели су ме у подофицирску школу уочи Балканског рата. Оставио сам завичај са тешком раном на срцу, али ми је војничка униформа импоновала. Завршио сам двадесет прву класу као први у рангу и одредише ме по жељи у 17 пук, чији је гарнизон био у Ваљеву. Деветнаеста ми је година била када сам као поднаредник примио априла 1912 нове регруте са којима ћу исте године да кренем у свети рат. Тако је отпочела моја војничка каријера. На глас мобилизације за рат са Турцима, када су је прангије и добоши преко ноћ објавили, моја остарела мајка ушивала је нешто крадом од мене у моју шајкачу. Шта си ми ово овде стрпала, мајко?... Нека те то, сине, чува од куршума, одговорила ми је мајка наивно. Сујеверан нисам био, али велика љубав према њој, није ми дозвољавала да јој не учиним по во љи. Пошао сам са њеном амајлијом у рат. Смешно ми је било. Колико је њих тако исто опремила мајка! Нису погинули од пушчаног зрна, али их је разнела граната. Прелетели смо од Ристовца до Битоља за месец дана. Кренуо сам са пуком преко Солуна морем за Скадар. Издржао, као и остали моји другови, бомбардовање са „Хамидије” зрнима на којима је писало „Крстарица Марија Терезија”; по-