Kult rada

захвалности. Никада император и краљ нису билн слављени са више усхићења.

Анатол Франс је рођен 1844. Кад је умро имао је равно осамдесет година. Фердинанд Буиссон је сада у осамдесет петој. Поред све своје „зелене старости", како кажу његови зимљаци, Франс је до краја живота био прилично нежан и морао много да се штеди. Али је мозак остао нетакнут. 'Његова последња дела су чак можда чистија, виша и још бистрија него ранија, а говор који је посветио „своме омиљеном и обожаваном учитељу” Ренану величанствено је савршен и чудесно прост. Буисон је знатно чвршћи. Он и данас станује у једној малој улици усред Париза, на петом спрату без лифта и иде кудгод га позову: омладинци, жене, радници, слободни зидари, хришћански социалисти, сви могу увек рачунати на његову сарадњу. Не заборави да је члан Парламента и председник Лиге човекових права, где је посведневно заузет. У последње време се примио за политичког саветника једног новог великог дневника.

Нису они сами. У француском научном и јавном животу најважније улоге играју врло стари људи. Дуга би била листа њихових имена. Не помињем ни многобројне старце и старице који доживљују сто година: новине сваког часа објављују њихове дирљиве прославе. У свима земљама се нађе тако старих људи, нарочито на селу. Чудноватије је да толико живе и да тако позно раде и стварају умни радници који су се замарали без престанка, и чији живци с}г били истезани кроз читав један век. Занимљиво је питати се; у чему је тајна њихове истрајности.

Одговориће ми се можда, да и код нас има старовечних људи међу интелектуалцима, и навешће пример једног старца са брадом мудраца. То је изузетак, и тај пример, ма какав иначе био

15

Друштво без компаса