Kult rada

његов стварни значај, само показује колико су живци и животна крепост важне ствари, колико треба умети економисати та оруђа сигурне победе. Свуда се чује да смо ми млад народ, млада раса, и да су наше животне енергије сличне земљи која у својим недрима носи неисцрпна богаства. Откуда долази онда да се код нас намрштен човек среће чешће него насмејан, да су нам љубавне песме тужне као молитве и да су лица толиких наших људи сложена као маске глумаца и трагедији? Питање је крупно и озбиљно. Наша младост не личи нимало на младост американског народа, на пример. Ннје ли, можда, тај вео туге и гнева који прекрива наша лица траг вишестолетног робовања? Нису ли наше угласте физиономије оцртане трајним грчем који изазивају патња и очајање? Наши очеви су се без поштеде кидали и јели, као што се кида конопац који држи привезан брод о који се отимају разуздани таласи, и као што се једе свећа шибана ветром: не иде се напред, не живи се у светлости, а отпорне снаге чиле у ништа. Хвалимо судбину, ипак, што нам робовање није убило душу, што нам је остао понос. Нас живчанн напор, често рђаво управљен и ретко паметно вођен, никад није значио подлост и ниско најамништво силама мрака н тираније. Ако смо грешили и ако се још грешимо о саме себе и о друге, то је више из незнања и наше урођене силовитости него нз покварености. Више волим да смо строги и сурови но да кукавички приклањамо главе пред неправдама пролазних господара. Ми смо народ који воли слободу и равноправност, н који је своју љубав увек јасно изражавао: зато нам образи носе трагове удараца. Кад смо морали ћутати, протест нам се оцртавао у очима и изнад обрва: зато се лакше мрштимо но што се смејемо. Живот нам још никад није био весеље. Све што смо постигли, као народ и као појединци,

16

Култ Рада