Kult rada

БЕЗ КОРЕНА

Ко је пажљиво посматрао вођење скупштинских избора и њихове резултате, морао је опазити да су приликом истицања листа и на самим изборима људи из народа, добри и рђави, боље пролазили него такозвана интелигенција. Известан број врло виђених школованих људи уопште нису успели продрети у нову Скупштину. Није ли то знак, за независне и незаинтересоване посматраче као што смо ми, да је веза са народом, трајан однос са широким народним слојевима, први услов успешног делања? Кад ово кажем, нипошто не мислим да се сложим са последњим изразом ~народне воље”, већ само желим објаснити успех једних и пораз других. Далеко од тога да одобрим нзбор оних који су се народу приближили демагогијом, ја хоћу да осудим оне који му се нису умели, ни хтели приближити ни на који начин.

Чим подигне главу мало нешто изнад осталих, наш млад човек се одмах проглашује „интелектуалцем”, а скуп такђих „прваша” сачињавају такозвану интелигенцију. Једни оду до универзитета, код нас и на страни, други се задрже на овом или оном ступњу школских степеница. Осем сеоских учитеља и свештеника, сви „интелектуалци” остају у варошима и ту врше своје административне, полициске, судске, васпитне или друге дужности. Били пореклом сељаци или варошани, школовани људи се држе далеко од обичног света. Могло би се рећи да је раздаљина од чиновника до човека обрнуто сразмерна ступњу образовања оног првог: уколико је чиновник мање одмакао од просечног нивоа, утолико теже и натегнутије општи са људима. Можда овом напоменом додирујемо једну рану демократско покрета која се виђа у свима земљама, али је несумњиво да наше друштво од ње много пати.

2

19

Друштво без компаса