List mladih istraživača Srbije

АЛЕКОВА ПОСЛЕДЊА ПЕЋИНА

По Анджејевој изјави, лосле четири сифона, одмарали су се нека два сата (што је јако дуго узимајући у да су били м окри, да су ронили у хладној води, а да ни температура у пећини није била много виша). Након тоra Алек му је рекао да ће ићи да погледа сифон, па tie се вратити, а он (Анджеј) нека остане да седи ту, Заронио је. Ронио је око петнаест минута, затим се око пола сата ништа није чуло, а онда је четрдесет минута Анджеј слушао клобутање ваздуха, као када се боце празне... Покушао је да зарони, али је вода била мутна, и наишао је на одрон, тако да се вратио, покушао је другим улазом, али се након двадесет метара он толико сужавао да се није могло проћи, иако се и ту чуло клобутање, али тише. Онда је изашао, обавестио Пјотра Кубицког, rpetier члана ове експедиције, па су заједно алармирали службу спасавања. Ово је испричао Анджеј. Тада, већ, у понедељак 16. фебруара, ујутру, јављено је Варшави, и спасиоци су у току дана специјалним авионом долетели, и истог дана ронили. Али ни они, као ни други спасиоци касније, нису дошли до Алека, и тешко је рећи зашто нису. Чињеница је да је сифон на неким местима веома узак, да је вода хладна и да се брзо мути, али се и брзо разбистри, међутим, зарушавања није било, и то смо сазнали тек након месец дана спасавања, када је један члан француске спасилачке екипе преронио сужење у петом сифону. He би требало никога оптуживати, али изгледа да је на самом почетку створена психоза да је то један веома опасан подводни канал, у коме се све руши, где и мехури ваздуха оштећују строп, да је он на крају и зарушен, и да се роњењем не може ништа учинити. To сигурно није подстицајно деловало на остале спасиоце, а и сам руководилац акције спасавања, геолог и спелеолог, академик др Грођицки је, на основу оваквог извештаја, поставио тезу да је сифон у моренском материјалу, и да би се он у случају копања шахта са површине, или испумпавања воде, могао зарушити. Показало се тачно друго тврђење стручњака које смо консултовали, да је канал, током дугог времена, чврсто формиран, и да не може

бити говора о неком зарушавању. Клуб је о несрећи обавештен 17. касно увече, и прво што је урађено био је позив Марку Крашевцу, професионалном спелео рониоцу из љубл>анског клуба „Протеус", да притекне у помоћ, што је он одмах прихватио. Увече, 19. фебруара, био је на месту несреће, и ронио, заједно са Цирилом Млинаром, својим клупским другом. Догодило се, међутим, нешто необично, професионални рониоци из Варшаве одбили су да раде са њима, и са „југословенским аматерима". Њих су заменили пољски спелеолози, као и једна група локалних спасилаца, који су се оглушили о забрану свога претпостављеног, да раде са Југословенима. Након пет и по сати роњења морали су да се врате, не успевши да прероне пети сифон. Разлог је био мугна вода, хладноћа и то што су поцепали ронилачка одела.

Након роњења групе из Варшаве, службено је констатовано да је Алек мртав, те је наредно роњење, вероватно са циљем да се извади тело, предвиђено тек за суботу, дакле за пет дана. To је био разлог због кога је Пјотр Кубицки позвао АСАК, и тражио да се, ако је могуће, пошаљу рониоци из Југославије. Велика спасилачка акција организована је 21. фебруара, и екипа од седам ронилаца је покушала да нешто учини, али опет без резултата. Затим је 23. добијена дозвола за испумпавање воде из сифона, па је до 25. почело уношење опреме, постављање каблова и црева, и испумпавање воде. Три дана касније, 28. фебруара, поподне, нестало је струје због хаварије. Сутрадан, у два сата после поноћи, је настављено са радом. Испумпавање петог сифона отпочело је 2. марта, али узалудно, јер је, и уз помоћ кас-

• У ноћи између 15. и 16. фебруара, у дубинама Бистре пећине, у Татрама, близу закопана у Пољској, нестао Је Алексеј Петрујкић, спелеолог, члан Академског спелеолошко-алпинистичког клуба из Београда. Са још једним колегом, Пољаком, Анджејом Баласом, преронио је четири сифона канала испуњена водом, и дошао до петог. Шта се онда догађало није могуће поуздано утврдити.

ниЈе добијених шведских пумпи, скинут ниво воде за само седам сантиметара. Сифон је, очито, био проточан. Негде од десетог дана родитељи и сестра Алексеја Петрујкића су били у Пољској. Пошто су сви покушаји спасавања били неуспешни, и читава акција споро текла, његов отац Милан је по савету Алекових другова, спелеолога, одлучио да затражи помоћ француске спасилачке екиле. Било је потребно седам дана дипломатских преговора, договора око коначне цене, разматрања молбе на нивоу разних институција у Француској, да би се екипи одобрило да притекне у помоћ. Једанаесточлана екипа, са великом количином специјалне опреме, дошла је на Калатувке, пред пећину, 13. марта. Исте вечери, два рониоца су „снимила" сифон, и закључили да неће бити тешко да га савладају. Ујутру је заронила прва екипа, а требало је да је после 16 часова замени друга, и тако док се не дође до унесрећеног. Било је, међутим, потребно дванаест минута да први француски спасилац допре до Алековог тела, затим да пресече ужад у коју је био запетљан, и да га извуче. Његов незванични извештај је био: да је вода мутна и хладна, али да сифон није посебно тежак, да се стење не обрушава, и да нема одрона. Маркирано уже које је Алек вукао за собом правилно је било везано на неколико места у сифону, а од места где је његово тело пронађено иде негде даље, што значи да је он, вероватно, преронио тај сифон, и истражио оно што је намеравао. Његово, тело је нађено окренуто према чзлазу, што указује да се враћао ка Анджеју. На том путу, на само десет метара од излаза из сифона, десило се нешто, што ни ми, а ни француски спасиоци, нисмо у стању да објаснимо, и Алек је остао у сифону, Званични извештаји спасилачких екипа нису још готови. Постоји само извештај са обдукције у Пољској, у коме се каже да је смрт наступила 17. фебруара, услед последица тренутног гушења. Пошто су постојале неке нејасноће у налазима обдукције, родитељи су затражили поновну обдукцију у Југославији, која је урађена у Институту за судску медицину у Београду, и чији се налази очекују ових дана.

Приредио: Горан ТРАИЛОВИЋ