Male novine

јева нашлх, у ^ псдереву, да се очладивом смедеревском учине доетојан помен и освештају споменик, славном Србину, творцу српске журналистике, „евом Србину" — Дчмитрију Давидовићу, чије српске кости почивају у Смедереву, чело олтара храма успења Богородице. * (Изгоредо дете). У Вел. Вараду играло се једно циганче од три године, које је мати оставила у кујни заједно с другом децом, пред огњигата. У једаннут му се занале хаљине те се сирото дете тако опекло да је умрло. Другом детету, које теде да спасе свога друга, изгореше обе руке * (Пожари). Пишу из Ст.-Бечеја: Код нас су пожари на дневном реду. Прошде недеље беше три већа пожара. У понедељак у зору изгоре Стакићева кућа на Тиси, са свим до воде. У уторак после подне изгоре једна, а у среду на ноћ две куће. Намештај је срећом спасен.

ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЂ 12. Октобра 1789 године, рођен је у Земуну, у Срему, славан Србин, Димитрије Давидовић. Отац његов био је Гпврил , син земуаског проте Давида Ђорђевића; а мати Марија, кћи Марка абаџије из села Добановца. Прве годиие евога детињства, провео је Димитрије у родитељској кући Шесте године иошао је у српску школу, у Земуну, где је остао до свије једанајсте године. У то време, одличнији Срби давали су своју децу, пошто сврше српску, у грчку школу; но Димитрије не хтеде никако учити грчки. За то га отац — који је тада био имућан трговац, а доцније пострадао и погорео — пошље у сремеке Карловце, где је гимназија била већ на гласу, и ту сврши свих • 'ст рачпАтго )• пијЛпп.имда««:: зрај великога успеха у наукама, "развијао се у њему особито и ђлободан дух од светских нредрасуда, у след чега брзо дође у замерку код евогл проФесора Хранислава, и код самога митрополита, те наскоро будс отпуштен из школе. Из Карловаца отиде Давидовић у Кезмарк, и ту сврши прву годану филосоФије, откуда дође у Пешту, где изучи другу годину, и за тим пређе у лекарску школу, где сврши три годин; с одличним успехом (1812. кад му је била 22 год.) Но * њему је већ радио дух, и тражио поље где би мо-

гао рагаирати~« г ји;1 ч .._ ^,,-игдопранети општој корис^Јтг. ОвакЕ.а мисли и природна слобода његова нобудише га зар да учани један необичан корак, те се једвог дана реши — сажаљевајући пештанске грађане што немају ваљане и способне сврћенике, те да од њих чују поучне проноведи — да сам говори славно у цркви, о ускрсу 1812. год. Грађани примише са задовољством његов говор, но црквена унрава прениса му то у престун међу тим, слово је било нуно морала и хришћанске поуке, као гпто је то потврдила и ондашња цензура, пошто га је отштамнао. Те исте године изда он и једно делце, под именом „Наставлете кђ благоправш." Из Пеште отиде Давидовић у Беч и сложивши се са својим другом Дцмитријем Фрушићем, издејствује код аустријске власти дозволу, да може издавати „ Новине Србске ," које је у почетку издавао с Фрушићем а после сам, пошто ;е напустио четврте године лскарску школу, посветивши се еа свим књижевности (1818 до 1821). Својим новинарским радом, дејотвовао ]е много на дух онога времена и ускорио је и умножио напредак сроске књижевности, служећи за углед својим чистим и јаеним слогом српским, и отварајући ноље за рад ревносној младежи у своме листу. Листови његови биди су з&иста чисти ед сваке себичности, славољубл.а и користољубља, нити су служили као оруђе икаквој странци, већ једино истипи. Године 1817. отиде у Пешту и испроси за жену Савку Диомаидину, с којом се венча 18 маја 1817 год. За то време заступао га. је Вук Стеоановић Караџић, који му је и ипаче радио но мало на новинама. Годиве 1810 куни штампарију, која му је отклони.та огромне тешкоће у раду. Оеим новина, издавао је Димитрије и Забавнике , од 1815. до 1821, (изузев 1817 — даклс шсст књига). Забавници с-у били чисто његово дело без ичије ибжпки, а сдужвли су каа ;л:ипот Србије и срнекога владаоца и

жати и даље новине и штампарију (коју је набавио новчаном помоћи Марка Дарвара), остави Беч и пређе у Србију, 14 новембра 1821 год. где ступи као секретар код кнеза Милоша Новине је пак оставио на Петру Матићу, тадашњем слушаоцу правних наука. Када сврши се руеко-турски рат, са трактатом у Једрену (2 септ. 1829). Давидовић буде послат с депутацијом у Цариград ради нреговора о пародном праву, која су дата Србима на Вукурешком миру још 1812 и акарманском 1826 као и на основу једренског трактата од 1829 године. У Цариграду је остао до Митрова-дне 1830 ког је дана издан султанов берат, о наслеђу, и хатишери®, у коме су изложева и ујемчена права народа српског, које је Димитрије, у свечаној народној скупштинл прочитао и обпародовао, од стране кнеза Милош: 1 , на дан св. ирвозваног Андреје, 30 новембра 1830, Године 1831, ишао је ио други нут у Цариград, где је пробавио до октобра исте год. Том нриликом добио је од руског посланика Бутегева, у знак признања и поштовања, велики драгоцени прстен еа велвким драгим каменом. — Кад се доцније опет указала потреба, да се шаље депутација у Цариград, отиде и Давидовнћ као члан исте, 3 Фебр. 1833. Том нр.иликом буде одликтван, указом цара Николе од б. јануара 1834., орденом св. Владамира четвртог степена. Но поред ових служебних радова, обраћао је пажњу и на књижевност. Тако имамо од њега онис манастира Жиче, у Летопису од 1828 год. Кад је отворена штамнарија у Србији, радио је и Забавник за годину 1833, а за тим и за 1834 и 1835. Године 1834 почео је издавати и прве „Србске Новине* у Србији, које је 1835 продужио, и које се могу сматрати „као јасно звоно, које је у Европа огласило и оглашавало биће и

здрава умна храна срнскоЈ младежи обојега иола. Године 1821 завршио је са кратком историјом народа ернског — Овако ревносни радови његови побудили су краковско учено друштво, те га 15 априла 1820 год, изабере за свог дописног члана. 1818 г. умре му жена, пошто му роди сина Светозара, и ДимитриЈе се после кратког времена (26 јануара 1819) по други пут Јеленом из нородице Фаратинине, с којом поживи до смрти, изродивши децу, Милапа, Јована и Савку. Немајући довољно средетава одр-

народа"

док му није одуззто уред-

ништво кнежевим налогом, чиме му је заједно пресечена и жица његове делдтности. Трећег Фебруара 1835 год. {№ 352) буде Давидовић постављен за п иоаечитеља внутрени дела, и осим тога вручено му буде иоаечителство аросоешце пија, да исто особено и одвојепо води. а 14 марта исте год. (№ 776) добије укор од квеза, што све ставља у новине оно што се у Србији уређује, као и вакви се званичници посгављају те тиме показује, да је и он у споразуму са онима, који су хтели „кон-

ституцију." Између осталога, вели се у том укору: „Хоће ствар некако на то да се окрене, да сте ви (Давидовићу) то једва и желили, и да стс били у споразумјсиију, но само вјештим начином, с онима, који су конштитуцју хотјели почем таке ствари тако незадржано печатате по новинама вашим." И одмах за тим, 16-ог марта исте год. (№ 813) буде му одузето уредништво новина и предато Димитрију Исајловићу. Овакав укор и поступак поразио га је, Ое тљивост његова надвладала му је ону душевну снагу, која зиаменитим људима одржава ону невероватну равнодушност, нри иромени из среће у невољу, и која их чува од очајања Овај, по његовом мишљењу незаслужеи посгупак нрема њему, дарнуо га је у срце; с тугом и жалошћу, излозивпш (4 маја 1835) да га је то бацило у крајње очајање и да ту поругу неће преживити, молио јс Госиодара, да му уважи оставку на службу, и да му дозволи да се с породицом пресели у Београд, како би био ближе лекарима. Кнез му не хтеде уважити оставку, већ кад је 19. јула 1835. полазио у Цариград, и оставио свогд брата ЈеФрема да га заступа, наименује Давидовића својим совјетником, с налогом да и он остане у двору крагујевачком, и да буде на руци Јеврему. Као саветник остао је у служби до 12 сеитембра 1836 а те је године изгуби, и падне у пајвећу оскудицу. У пролеће 1837 буде му наређено од Госнодара, да иде младим кнежевићима, који су у то време били без наставника. да се онде нађе. Тада је свом снагом наваљивао на квеза, да кнежевиће пошље у стране земље на васпитање, или да им добави ваљане учитеље — али то остаде без усиеха. У непрестаној борби са судбином, која га је постигла, венула је снага његова из дана у дан све више и више, док није клонула и са свим ишчезла. Он умре 25 марта 1838 год. на Благовести, у 48 год. свога живота оставивши за собом удовицу Јелену, и два сина, Светозара и Милана, и кћер Савку. Срнске му кости почивају у Смедереву. код цркве успења Богородице, више олтара, и покрива их бели студенички камен, са овим знаменитим натписом, што је сам себи одредио: „Димитрт ДавидовиГљ савт, Србин%. и Омладина смедеревска ценећи заслуге славног Србина, вредног радника на књижевноме нољу и творца српске журналиетике, нодиже данас Споиеник Давидовићу, уз суделовање

одлетиће у ваздух/" повика поново долазећи глас. Ове речи произведоше ужаеан страх. „Помагајте — иначе ће битидоцкан!" зачу се поново глас. Сад се примети једна гондола, која је долазила све ближе Галери. Човек, који је У њој био, напрезао се из петних жила, само да што пре дође до Галере. Глас његов беше врло јасан, тако, да су га сви чули, што су били на Галери. Стража зазвони на узбуну и неки већ носкакаше у гондоле, које су свагда биле приправне. I«

удалите их!" повика

„Фитиљи горе опет глас одоздо. „Света мајко Божија — ми смо пропали !" јаукаше Евангелина, ломећи руке. „То је Јакопо!" повиче Краљида Ноћи. „То је Јакопо и његова кћи Нела/" Сад је наступио ужасан тренугак очекивања и страха. Они на Галери ниеу могли себи да разјасне шта је у ствари, шта се догодило, и од куда прети опасност, јер одозго, нису могли да виде тињајуће Фитиље, који су били код крме. Али је ипак сваки осећао да ће им нај-

ближи тренутак донети страховиту опасноет. Братство појурн са крова на хондоле. Доле, на води, беше настао очајнички рад. Стража. којој је Јакопо обратио пажњу на тињајуће Фитиље, већ је са својом гондолом доснела близу крме, и ночела вадити један по један фитиљ . И Јакопо је номагао. И оп и Нела били су у опасности да за једно са Галером одлете у ваздух, јер тинајући фитиљи могли су сваког секунда да дохвате барут. Али Јакопо беше заборавио на сваку он&сност само да спасе Галеру од пропасти. Више њих из братство беше се снустило низ крму, и тек сад нриметише опасност ! Стари Јакопо дошао је бага кад треба да одклони претећу онасност/ Њему и стражарима испаде за руком да уклоне тињајуће Фитиље. „ То је дело нотплаћених мучких убијца/" рекоше више њих крстагаа, кад су видели велике руне и из њих извукли дугачке плехане цеви напуњене бнрутом. „Галера би нропала, кад би екснлодирале ове цеви!

I«

и

Али како су те мучке убијце дошле

до Галере?" упита неко. „Како су могли да пробуше толике рупе?" „Хвала милостивом Ббгу, опасност је отклоњена у добри час," рече Краљица Ноћи." И коме ми имамо да благодаримо за наше спашење? Староме и верноме Јакопу, који је амо дотрчао да нас избави, не гледећи на опасност која је нрегила и самом њему!" „Долази још једна лађица! Још једна гондола долази овамо!" повикаше више њих. „Јесте ли приметили опасност?" иовиче нечији глас. „Је ли спашена Краљице Ноћи?" „То је Дуждев синовац!" рече Краљица Ноћи. „И ја сам дотрчао амо да вас епасем!" настави Лоренцо Пријули. „Хвала Богу што ово злочинетво није испало за руком! А ко је дошао пре мепе? Ко је тај, што васје избавио?" „Ево га/ то је Ловац мртваца!" новикаше више крсташа. „Ловац мртваца и његова кћи/ То је племенито дело што сте учинили, драги ноштени старче!" рече Лоренцо кад је његова гондола нрисиеда уз Јакоцову. „И