Male novine

У самом Берлину било је забрањено | 285 списа да народ, а протерано нре-Ј ко 300 људи. Што ти је слободна I Немачка!

Тургењевљека дела. Као што смо начули једна наша овдашња књижара намерна је да нрикупи сва до сад у нас штампана дела Ивана Сергијевића Тургењева и да их у месечним свескама изда. Заиста, ако се та мисао нриведе у дело то ће бити једна неоцењена добит за нас. По наш*ш разним часописима има сијасет крас них приповедака Тургењевљевих, а од његових већих дела. као што су: „Дим к , „Новина/ „Очеви и деца", „Прва Љубав," „Степски Ј1ир,„ „Клара Милићева," „Дчевник залишног човека" и т. д. — у толикој су мери растурена, гако да једна домаћа библиотека није никако у стању да искупи сва та дела, и ако су многа <>д њих најскорије издага. Но иоред тога, по нашим листовима већином старијим („Данвци", „Вили", „Јавору" од старијих година), има много његових приноведака из „Ловчевих записника", које је немогуће само за то преводити што су већ преведена, на ипак се о њима не зна. За то и онет велимо да је врло лепа миса > те наше књижаре, што се латила, истина теретног, али врло благородног па и корисног посла.

ЈГЈХ^. СНИК

СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК

Г. министар војни разаслао је следећи распис за начелства окружна и старатељске судије окружних судова: По члану 1-ом закона о потиори, инвалидска нотпора досуђује се и издаје, једино ради издржањк, оним аородидама, које су тако оскудне , да се по имовном и задружном стању не могу без ове потноре издржавати. Према овоме, да би се инвалдска каса од излишних издатака сачувала, наређује се следеће: 1. Да начелства окружна прибаве од дотичних општина уверења о имућности свију оних породица, које иотпору иримају, на ако би се појавило , да се који члан породице, коме је потпора д^суђена, може и без инналидске потноре издржавати, онда да учине нредлог за одузимање цо поре, обуставивши даље издавалве, 2. Да начелства обрате

па:књу подручнам среским и општинским влжстима на члан 4. закона о потиори , у коие су |асн> озаач ни случаји, кад огоада иотиора гг>једино« лицу, к >ме је досуђена, и на чланове 5. и 6. истог закона, «ац гр м1а одузети потиору, јер за виш? неумесно издату потпору, у ирвом реду одговара издавалац ио гиоре, 3. Обраћа се се иажња и на то, да је једчни имвалидски суд надлежан, да коме досуди или одузме потпору. П> том начелства и среске власти имају из давати такову само онимлицима, којима је ноименце у решењу досуђена. Ако налазе , да после смрти личиог инвалида — т. јест пуног или нолуинвалида — треба потиору на његову нородицу нренети, онда чине предлог, а никако да на поролицу сами преносе и издају потпору. Ако иак мисле, да којој иородици не треба даље издаваги потпору, онда у том случају обустављају, али одмах чине предлог за одушмање. 4. Да сгара тељеке судије окружних судова тако исто размисле о издржавању младољетних лица, за која се потаора издаје, а за која су масе код судова образоване, на, ако се такова лица могу издржавати без инвалидске нот поре, онда да учине предлог за оду зимање потпоре, јер се и.! извешгаја неких старатељсиих судија приметило, да се поједини малолетњици издожавају од имања, а потпора «;м се у масу уноси као уштеда, што не сме бити. Уштеда иотпоре, по смисли чл. 17. закона о потнори, може само у оном случају бити, где се младољетник од свог и«ања не може издржавати, већ му је издржавање од другог лица обезбрижено. Министар унуграшњих дела 10-ог октобра 188#-е године Пбр. 1281., решио је да се канцеларија среза космајског, округа београдског, привремено премести из Сопота, где је до сада постојала, у Раљу. На основу овога решења, номенута канцеларија премештена је у Раљу. 13-ог октобра 1888-е године.

' као шго рекосмо, овде троше, етаблирала је се једна мађарска Фирма у близини Сгавимака код Филииопоља. Ова бела мађарска вина радо се трп ше у години 1887. било је увезано мвђарског вина ■ француског шампањ«'ра. У аредност« 10,000 Форината. Аустро-угарска је заузела добар положај на ондашњим гсијацам*. Особито се сибенбиршки трговци веома ин тересују и показују у последње време јак наиредак на пијацама ове провинције. ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК БеограО, 17. Октобра 1888. (Прцтворени ). Н>ћас су притворени Милан Илић, шегрг због скитње; Раде Ђуричанин, банаћанин због нокушаја крађе; Јован Фабијан и Лајоох Млјер, калФе шлосерске због пијанчења и нереда. * (Осуђени ). Пресудама полицијскнм »суђени су: Мирко Петровић и Трпко Стојановић зидари због б >ј а , Љубомир Котлајић послужитељ и Стеван Савић мех. због нечистоће и Никола Тодоровић мех. озд. што упражњава каФанску радњу безиравно. * (Нађено ) Ноћас је нађена једна кобила и налази се при кварту врачарском. — Шест комала гусака иађене еу у ратарској улици и налазе се код квар та иалилулског.

ТРГОВАЧКИ ГЛАСНИК Увоз вина у исЈОЧпу РуменЈТИју. Источна је Румелија земља у којој рађа и из које се извози добро а јуфтино црно вино, — а извози нарочито за Француску, Страна конкуренција не може да нахуди овоме артиклу; једино што се бела вина и шампањер увозе у њу иреко ФилигшпољаЗл лака бела вина, ко}а ее јелчна.

СМЕСИЦЕ Уииверзитет у Курс^у. Како је у руској вароши Карску основан упиверзитет врло лечо пишу „Одеске, новине": »Цф Александер I у ночетку своје владавине поклањаше нарочиту нажњу образовању и васнитању, и беше у намери нове универзитете да оснује. За тај циљ одреди он једну комисију да оне вароши изабере и нредложи где би могли универзитети да екзистују. Комисија предложи Харков, Орел, Курек и Иолтаву и рече да је од свију најзгоднији Курск. За то се запитају и варош{.ни да ли пристаје, који и не сањаху да добију универзитет. Грађани беху воло богоугодни људи. оа

зажелеше да при старом остану; и тако благодарећи томе, универзитет се отвори 1803 г. у Харкову. * Уставнти врв. У VIII свесци доктора Нимесра месечном журналу „Хигија* говори се како се може течење крв из носа да заустави: Онај коме крв тече нека легне на леђа, нека нружи руке у вис и изнад главе их састави. За тим треба неколико пута дубоко у себе ваздуха да :удахне и за тим треба да изађе ни чист ваздух. Ово би средство иомогло и при дуготрајном одзиву крви , и ири простом течењу крви из плућа.

ШАЛА

Ала се досетила! Мати: Ево ти хартије за писмо Пишм већ једпом! Син. [Писаћу, али не знам који је данашњи датум. Мати. Бога ми, не знам ни ја који је; али не мари ништа — мети јучерањи. * Шта је брак! Питали једног удовца: гата је брак! Он им одговори брак је опсађена тврђава: они што су на иољу радо би хтели унутра, а они што су унутра још би радије хтели на поље. * Зна за шго. Жалио се мали Влада мајци, да ?кад гоц игра „полку" заврти му се мозак. А мајка га упита а за што се мени не заврти мозак? Е, знам зашто, одговори Влада, јер тата каже да ти и немаш мозга\ * Син. Татице, татице, ја учим Француски! Отац. Ето га но, још ти само то Фали. Син. А за што, татице, за нјто? Отац. Воље би било, да не учиш, јер за што да и Французи знају, да си ти магарац.

ПОПУЛАРИСАЊЕ ПОЉСКЕ ПРИВРЕДЕ (Свршетак) Данашњи дани нашег живота пред очима су нам. Њих не треба да тражимо у историји, — не, само треба да иогледамо, па да се на мах нотсетимо свију оних нромена, кроз које су они нрохујали. Излааи нам таква елика, да че видимо више оног рахат-

разред за капу и књижице, на нос, напоље.

па, на врат

Сутра-дан седнем на старо место, т. ј. међу ,,уље" и „нокућаре" — ирема приликама. Ђакон уђе, и цо очитаној молитви седе за сто. Не прође много, а он ме нотражи очима. — А, ту си се стрпао! — јетко ми рече, кад ме угледа. — У аргате! у ар- повика из свега грла и поскочи

гате!

мало са сголице.

Брже-боље докопам капу и књижице те у „аргате." Тако сам постао ,,аргатином." Све, све, али пецкање и заједање ,,ђубрета," лено, изађе ми на врх носа. Толико сам пута и отплакао.

III.

Еле, сијне пролеће — каква радост! Ми, ,,аргати," већ смо у ђаконовој башти. Радимо, да се посатиремо. Такве ревно-

сти, чини ми се, никад у животу нећу ноказати. Догод не урадимо све, а башта је била истину рећи, читава иустиња, за нас као да и не постоји школа. Мз јутра рано, зна нам се, од куће право у башту. Кад што ту в ручамо. У великом, на неколико места окрњеном, чорбалуку, добијемо киселе чорбице, али без меса; а је ли домаћица добре воље, накриже нам и кисела купуса заосталог од зиме. Недел,е и празници већ н«су пролазили без бунгура. Једемо, весело се церекамо, та срца нам певају! А како и не бисмо били весели, кад смо удостојени такве части и среће: једемо у ђаконовој башти ! Непристрасни читалац, нека сам расуди. Дође нам и ђаконовица, једра женетина као репа, с вечито црвеним образима. — Ни узми, пи остави — вели нам и слатко се смешка — баш прави аргати!... Каква би чорбица?

Ми је преузносимо. — У мало не поједосмо прсте ли неко.

ве-

— Бога ми, све ми се чини, да сам угризнуо неки, само не знам који — додаје други. И томе слично. Н>ој је, Боже, мило, па све јекће, говорећи у смеју. — Ето, ама одмах се види што ти је ваљано — вели нам. — Подај му, буди шта, њему је преслатко; не дај му ни мрвице леба, он је сит и пресит, а мом Стевану Црногорцу (то им је био кравар) не ваљају ономадашњи кромпири, на још с месом!... Помисли само, болан брате ! па не цркни?... Светога ми Петра, ни куснути га не могах! — кревељи се ђаконовица, говорећи речи свог кравара, а као бајаги црногорским нагласком. — Ових дана говорим с ђаконом (тако је обично звала мужа) па велим о вама: е, баш ђаконе, што јест јест, али ово су ти прекрасна деца! Волим их, велнм му, као да сам их сама изродила. Добри су, вели, само да се овде мало дотерају у ред, на опда у име Бога да их преведем у гимназију.... Тако ми је казао. Е, како нам је било слушајући такве речи!