Male novine

спорити и не спори, да све што по партијама и ван партија има уважених личности овде које видим, и кад се су они сложили и сноразумели за ово дело, Ја сматрам Велику Народну Скупштину за једну Форму, која са том самом својом Формом треба да да живот овом нацрт . Устава; и с тога Ја не дозвољавам, да у Великој Народној Скупштини дође у питање једно овакводело, у коме су учествовали и које су заједнички створили људи најпаметнији и најодабранији, људи најискуснији што их наша земља за сад има и какове их поједине партије за сад могу избацити. Саршиће се

1- ДОН ИВАН МУСИЋ I ДИДИДНДИ1ИИИДВИДИМИИИ Као што емо већ раније јавили на шим ћитаоцима, у недељу 11 ов. м. умро је Дон Иван Мусић, бивши војводц херцеговачки, и у нотоње време ноштар поште беогрлдске. Покојник је сахрањен у понедеоник ,12. ов. м. са великом помном, Како је покојни Мусић имао великих и неоспорних заелуга за цело Српство, то држимо да ћемо само нашем журиалистичком позиву одговорити, ако на овоме месту прештампамо из „Видела" извешта) о животу и раду, као и о ногребу покојниковоме Ево тога извештаја: У недељу из југра нреминуо је носле дугог и тешког боловања војвода херцеговачки у устанку од 1875. год. Дон Иван г Мусић. Савременицима који су нратили исоолинску борбу херцеговачкога народа за своје ослобођење позната ће бити до најмањих си тница улога коју је у то бурно доба играо у своме народу нокојн 1 Дон Иво. Да би потпомогао што боље заночето велико дело ослобођења сво 4 народа, тадањи млади католјвчии Јештеник Дон Иван Мусић замену сво свештеничко одело живописнои на» ном ношњом својих земљака,прииаса о бедрице оштру ? сабљу „димишћију" и позва сво)е једнозернике да пруже ков. којима се иоред осталих кум(1ва

руку измирења својој прааославној браћи и да ућу у општу борбу против народнога нспријатеља. Од то доба стајао је нокојиик на челу покрету католичкога дела становииштва Јужне Херцеговине, и за све време борбе одликовао се у свима бојевима својом ванредном храброшћу и мудрим нредвођењем. После окупацијс аустријске, индигаиран неправедним решењем аграрнога питања, покојник, који се међу тим био оженио са избраницом свога срца, и по леноти, и ио чистоти дсвојачкога карактера и по нлеменитости своје душе ретком ђевојком Дветом — Цзијом — из чувене куће Вукасовића у Стопу, пређе са својом нородицом у Србију, где је етунио у државну службу. Смрт га је затекла као ноштара ноште београдске. Овде у Београду изгубио је пре две године покојни Мусић и верну са>;утницу у свима својим мучним борбама и невољама, кроз које му је било суђено да нрође, сзоју добру Цвију, која је сарањена на овд. новомгробљу. Гу итак, који је он тиме нретрпео, био је за њега ненакнадив и усадио је у његове груди клицу тешке бољке, којој је најзад ево и подлегао. Са ретке чистоте свога карактера и љубазности у онхођењу покојни је Мусић и овде у брзо постао врлоомиљена личносткод свију, који су имали прилике да дођу с њиме у додир. Поред многобројних пријатеља, осгавио је нокојник за собом самохрану к незастарану јединицу Дслфј , којој се сад теК павршило 8 година. * * Мртво тело покојнога војводе Ивана Мусића сахрањено је у понедељак пре подне у овд. новом гробљу. Спровод се кренуо у 9 и по часова, из стана покојникова у Иризренској улици бр. 15. — Абаџијском и Министарском улицом ка Вазнесенској Цркви, где је било опело. При спроводу и опелу изволео је из ночасти чинодејствовати Његово Преосвештенсгво Енископ Жичка Г. Пиканор са шеснаеот свештеника,. Сем тога учествовали су из ночасти : певачке дружине „Корнслије" иЈпДаворје," ђаци овдаш. богословије и ђаци поштанско-телеграФСког курса. Погребу и спроводу чрисуетвовали су начелник поштанско -телеграфског |оделења Минист рства Народне Привреде, г. Живко Анђелић' и брат му г. Живко Авђелић управитељ централне иоште и кум покојни-

и нријатела највише има захвалити што је погреб испао овако сјајно; даље чиновници иоште београдске, који су приложили на самртнички одар красан венац одкуповнога цвећа са црним тракама и натнисом; чиновништво свију струка и многобројни нријатељи и познаници иокојникови. За сандуком м^ђу п ијатељима нокојниковим ишао је сав погружен и млади херцеговачки бег Љубовић из Невесиња. У цркви описао је |у кратким цртама живот покојниковг. Милан ^Биљчевић, овом надгробном речју: „Војводо ! Војводо! Зар баш ни беле ни црне да нам речеш нри поласку ју вечни свет ?! Зар да и без збогом остај, оставиш твоју милу ДелФицу, јединицу своју, твоје кумове и нријатеље ? ! Ти ћутиш... На твојим уснама за навек се следила реч твоја; реч, која беше вазда и за свакога само пуна милоште и ^благости; која беше навек одмереиа на кантару твоје неумитне нравичности и нровејана чистом и искреном љубаљу нрема укућанима, нријатељима и ближњима твојим. (свршиће се)

СМЕСИЦЕ Велики мост. Шпањолски градови Португалиета и Ареназа леже на ушћу Нервиона у Оискајском заливу. У овај залив долази сваке године до 4300 бродова. Како је ушће Нервиона претесно, не могу се лађе услед велике тесноће истоварити и товарити. 0 обзиром на то, да ће те тешкоће све то више расти, одлучише, да споје обале реке Нервиона тако, да тиме неће бити сметсни бродови, који туда пролазе. Инжињер Алберт деПагачио дошао јо на врло оригиналну мисао, која је била у овом што следује. Вслика плоча на којој има места за 150 до 200 особа и за кола, виси над водом у висини обаде, на једном јаком нокретачу, који за чаа може иренети нлочу на једну или на другу обалу. Стуб. који носи ову плочу висок је 45 метара, тако, да могу и највећи бродови нролазећи аспод њега. Покретач се ослања на четири торња, висока 63 метра, а на њима су четири точка с конопцима по којима се

креће плоча. Плочу терају с једне сгране на другу четири нарне машине, које се налазе у торњевима. Мост може носити нреко 30.000 калограма, а могу се по њему кретати у исто доба и људи и кола на чак и влакови. Новаца за грађење његово, но рачуну инлгињеровом, треба ће до 600.000 динара, а кад буде готов трошиће се сваке године нањ но 25000 динара а приход ће износити годишње до 50000 дин.

Ш А Л А Шта ви хоЛете?1 Неки човек иђаше од вароши до ввроши, од села до села; па у том свом путовању помало је крао, а боме негде неког и убио. Идући тако кроз ноку шуму, он сретне једног попа, који имађаше „масан ћемер. — Е, вала овога ћу отнратити на онаЈ свет, рече у себи, па изману палицом, те иопа по глави и — убије га, отпаше му ћемер, с поиа скине одело и на себе га навуче. Потом отиде до једног извора и огледавши се у њему, узвикне весело: „поп па нон!" Одмах се крене даље, раснитујући у сваком селу и где год је дошао: небил' требадо нона? у једном га селу сељаци једва дочекају, јер им попа беше нестало. Еле, одма се ои прими „чина," те свршаваше „службу божију." Али сељацима беше чудновато што овај њии пон кад год служи у цркви само виче „амин." — они се ^договоре да туже попа владици. Вдадика дође баш на Вожић, да види како служи тај пон. Служба ноче. Пона отвори јеванђеље и стане кроз нос нешто мумлати, после удари у „амин" — и напослетку као какав светац укрути се и стаде иевати; Оцее владикооо! Имам сто оваца, Хиљаду новацааа; Сто овноиа И несто воолоовааа! — Пола мене нола тебе Оцее владикооо! — Шта ви хоћете — грмну гавод

ка

— ово је пои; та овакгоаДв п.-

нама у целом свету

К Р А Љ И Ц А Н 0 Ћ И

или

ЛОВАЦ МРТВАЦА У ВЕНЕЦИЈИ РОМАН ИЗ ИОТОРИЈЕ ЗОЕТАЧКЕ РЕПУБЛИЕВ КЊИГА ОЕДМД

(НАСТАВАК)

II.

(168)

„За гоном ! 1а Ђу да вас епасем !" Месец је јасно осветљавао пристаниште тамо, где еу била подигнута вешала, а поред којих беху везани Имари и стари граФ МираФИЈор. Сахат за сахатом пролазио је. Већ је прошло и пола ноћи. Још само неколико часова, па и смрт ће им доћи за вратом. Мрачним погледом посматраше Имара

околину — снуждено и са обореном главом стајаше Адмирал —. Ишчезла је и последња нада на снашење, слободу и на повратак у Венецију — једино о чему су сад могли да мисле, беше грозна смрт. Месец је почео да залази — још мало па ће почети да свањива. На један мах онази Имара некакву прилику — неког човека — који неколико тренутака застаде и обазриво гледаше на све стране. „Погледајте тамо, Адмирале," гааиуташе Имара. „Видите ли оног човека? Можете ли да распознате ко је? Шти ли тражи он овде? Ко је? То није Ускок!" „Он долази овамо," одговори Адмирал. „Тако ми свих светих — то је —" „То је пустињик . То је старац у издрпаној одећи !" „Он је! Али како је дошао овамо?" „Хвала милостивом Богу, што сам вас једва једном нагаао!" зачу се дубоки глас пустињиков, који се беше приближио код вешала. „Има ли још кога овде у близи ни, има ли какве страже или тако што?" Нема!" одговори Имара. „Јесте ли дошли овамо да нам помогнете?"

„Да нас избавите ?" дода граФ МираФијоре. „То је моја једина жеља, за то сам и дошао овамо," одговори пустињик. „И како вам је испало за руком да прођете кроз капију у стенама ?" упита Имара. „То ћете дознати доцније/ Сад немамо времена за причање! Пре свега морамо да одемо одавде и то што нре! Као што ви-

дим, ви сте приковани за дирек

То Је зло," речи иустињик. „Али ипак, свемогући Бог биће нам у помоћ! Само кад сам дошао довде, и кад сам вас нашао, надам се да ће ми испасти за руком да вас избавим из тог ужасног положаја!" ( ,Племенити, стари човече/" рече граФ МираФијоре. „Ваша је жеља нлеменита и узвишена — али је не можете извршити онако, као што мислите!" „Не очајавајте / Бог ће нам помоћи ! Само кад бих имао какву турпију, да вам престружем те рингле!" „Ето тамо преко има једна ковачница!" рече Имара и нокаже руком на једну ниску еућицу. „Ковач спава — они су ноћас пили и веселили се, ја ћу лако ући у ковач-