Male novine

од дворана Изложбене Палате, иретставу опере или комичне оиере. Често је било по 4000 слушалаца једао вече. Успех беше толики да се одма псмишљало како би се могла проширити система, и телеФонска та приказиваша удесити код појединаца, ио кућама. Чути оиеру код куће своје, да леног сна! И) разних разлога и тешкоћа сви су нокушаји досад у том иогледу осталн јалова и телефонско приказивање опере и других позоришта само је ретким избраницима до сад удељено било. Г. Г. Мариновић и Сарвади ставили су себи у задатак да ставе, помоћу свог театроФОна, телеФОнска приказивања на домашај шире публике. ТеатроФОни њихови имају се поставити по јавиим локалима, по каФанама, касинама, гостионицама и т. д. и у место оних вечитих вага и аутоматичног мерења тежине, цублицч се тиме ставља на расположење репертоар опере, других позоришта и каФе шантана и бурлијала, што је јамачно и кориснија и занимљивија забава. Система је врло проста. — Театрофон је једно мало саниуче или на ослонцу или покретно те се може примаћи седишту и оставити на сто, Кутија је скопљена од стакала како би се механизам унутарњи могао ви дети. Сиреда, у средини како би се знао циљ те напреае , насликане су две елегантне жене које слушају на театроФону; лика је врло примамљива. Над том ссликом написано је, више малог прореза као на каков >м мајушном сандучету за писма: „баците 50 сантима; прмвучите телеФОн ушима, па ћете чути!" Озго је сказаљка која се покреће лагано и показује колико је времена протекло од почетка приказивања; н *јзад с леве и десне стране по један телефон. Не треба заборавити да споменемо и справицу на којој се телеграФски загш^.ује име нозоришта са којим је театроФ.ш у вези, наизменце, опсра, ко«ична опера и т. д Дакле, баците 50 иара у рупицу, узмите у руке телеФОне, затворите очи па сте у Опери. — Али сказаљка се покреће. Нрошло је 3 минута: свршено је. Ако хоћете да наставите ваља да спустите још 50 пара у направу. То би вам изнело 10 динара на са^. То би било скупо за човека који би хтео чути цео «ин, ал је јевтино за човека коме је довољно да узгред мало прислушне. У осталом — направа

прелази вама за љубав с једче позорнице на другу, тако да може све укусе задовољити. Г. Г. Мариновић и Сарвади намеравају, да ирви театроФон отворе у изложби: то би био леп почетак. Свакако овај нам је проналазак много милији од аутоматичних вага! —

ИЗ СРПСКОГ СВЕТА Глад у Далмацији. „С. Глас" пише: „Извештаји о летини гласе црно ове године као и лане. Озими усеви већвм дело нроиали су. Свега месеца марта владала су рђава времена; а неких дана било је поледице као у сред зиме у најгоре добс.. Опћина задарска нитала је у зајам од земаљског Одбора из закладе за глад Фор. 10.000 да притече у номоћ сиромашним селима. Није се чудити гладу у опћини задарској, но острвима и селима близу мора. Али невоља је завладала по свем котару, по дубоком котару, који је некада био на гласу својим јунацима. Од јунака је само име остало, а сад је већ пропало и котарско богаство."

КЊИЖЕВНОСТ Ловина. Чујемо да наш млади песник и уметник композитор, г. Ст. СтанковиК енрсма целоку шо издање евију својих пееама, које су до сад излазиле ио разним листовима са потписом „Вијор." Тај ће наслов носити и ова нова збирчица пееама, а бићеу малом Формату и са ситним укусним словима.

ИЗ БАЛКАНИЈЕ — Турски мопопол дувапа. Приход овог предузећа био је за прошлу рачунску годину, која се скршила 1 марта, 1,720.000 турских лира према 1,618.000 турских лира у претходној години; порастао је дакле за 53.000 турских лира.

ИЗ ВЕЛА СВЕТА — Седамстогодишпица. У Лондону се спремају да прославе 700-годишњи јубилеј, од како је установљено звање главног кмета (лорд мерство). Први лорд-мер био је Алвин, јувелир, изабран на то меспо прве године владања Ричарда I. У Хилдголу биће банкет, на који су иозвани свикметови сједињене краљевине и старешине јевронских престоница. — Против спиритуоза. У Езглеској је забрањено продавати спиритуозна пића недељом.

ПОКОЈНИЦИ •ј- Јовап Николић—Чокејић (свршетак) Књаз Михајло волео је н. Јов. НиК '>лића јако. По његовој владалачкој жељи буде изабран за председника београдске општине, а кад доцније и нреко свеколиког поверења општ. одбора и грађанства, и преко поновног избора његовог требаше место неумитног НиколиИа други да се носади на столицу нреседника —буде разрешен одуправника вароши, ЈаковаТуцаковиГм. Најзад је проглашен за јавногправо заступника, и као таквог општина га изабере за свог еталног адвоката — у коме је положају и умрс. * * * И у јавноме и у домаћем животу, Јован НиколиИ био је узорити пример — у свакоме своме иосгупку, и као домаћин и као држављанин и као чиновник, честит човек. У данима службених недаћа и ретких породичних жалости, које је претрпео, умео је дивно савладати себе и са лица крити сваки израз ббла. По^укав се због увређена частољубља, избегавао је улоге које би га и најмање истицале; а у ужим пријатељским и нознаничким круговима ако је бивао изазван да даде реч и мишљење своје, слушало се и поштовало то увек као глас истине и сигурности. Темељите спос-обности и иекуетва као правник, уживао је добар глас и међу друговима по школи, и међу друговима по раду. Но опште поштовање и љубав толиких својих старијих и младих пријатеља и познаника, задобијао је „ Чика Јова " и другим драгоценим врдинама. Јаким познавањем арошлости, живота и језика народног, умео је често и покрај све своје сломијене воље, да очара позванике, нарочито сатиром према староме нравоаису и преживелом се канцеларијскоме стилу. Вслр «1х миели, свежег духа и у нај

познијим данима, б«о је „Чика-Јова" вазда нун тоилих осећаја и за све народне натриотске ствари и за све нроеветне покрете, Целпм својим животом заслужио је Јован Николић, да усномена на њ буде и светла и трајна\

СМЕСИЦЕ Како раде дописници. У јевропекој штампи можда немају ни појма, како се за неке листове граде дониси из иностраних земаља. Ево да наведемо један са свим истинит иример што се десио с једним дописником који је иратио гра®а Таковског (Тако име носи бив Краљ Милан на нуту). а који је забележила „Ба Вц]§апе." Да би избегао сваки дочек, гроФ је решио да не ггрима никога. Свога секретара , г. Милићевића, овластио је да га извини пред сваким, који би хтео да говори с њим. На станици у Софији дописник о коме је овде реч био је сведок кад је г. Милићевић рекао једноме дипломатском агенту, „Његово Величанство спава." Кад дознаде да Краљ спава, допаеник се реши да га нрати док се не пробуди, с тога скочи у кола и воз пође из СоФије. На свакој станици донисник је тр чао, извештавао се, питао: шта )е с г. гроФом, је ли већ устао г. гроФ. Али одговор је био све један те један: „Његово Величанство спава." Кад је воз стигао у Велову, доцисник није могао више да издржи но нојури у канцеларију ше®а станице, који тек што је црегледао воз и чисто у очајању упита га. —- Ама зар он непрест?но спава? — Ко то? — Па ГроФ, Краљ? — Ах!.. јесте, „Његово Величанство спава." — А... а да ли ће Његово Величанство још дуго спавати? — Врло је могуће. — Реците ми, молим вас, ви ће те ме можда извући из нецрилике, да ли је Његово Величанство обријано? — Да ли је обријано? — Јесте, да ли се брије? — Не могу вас известити јер нисам на то назио. — Хвала, то је све што сам хтео знати. Сад се могу вратити у СоФију, и нанисати донис. — Па шта сте то дознали? И зар

КРАЉИЦА НОЋИ или ЛОВАЦ ШРТВАЦА 7 ВЕНЕДНга из ИСТОРИЈЕ МЛЕТАЧКЕ РЕПУВЛИКЕ КН.ИГД ДЕСЕТА ПРЕВОДИ А. Ж. ИЛИЋ

(Наставак)

(273)

Грозна обмааа — превари га пас. Не иокорава се Ингу Фоскарију ! За то га Инго баци бесно у ћошак, а сам стаде бегати. Упути се ходником у једну узану улицу по зади. Ту је био једини излазак! Као без душе трчао је тамо. Дође до капије и отвори је Опет опсена! Он се трже, залупи је, јер су пред њом били галерски војници. Дивља псовка сипала је из Ингових уста.

Шта ће сад? Куда ће ? Не може побећи / Па ипак! Можда ће моћи пј ћо балкона, кад се сви ућушкају у палату. А тамо доле чекају спремне гондоле. Инго похита у салон, приђе балкону и наже се Опет опсена! Пусти галерски војници не даду мрднути ! Инго се уклони с прозора. У том тренутку отворише се врата, која су водида у салон, Адмирал и Едита под руку уђоше у салон. За њима уђоше Капело и Контариније и многи други. — Ене тамо гроФа МираФијора! узвивну Капело и показа на Инга. — Ено вашег сина, Виргинија ! Инго је стајао сав блед и несвесан проклето доцкан! Упропасти га! Адмирал махну достојанствено и љутито својом главом и, показујући ва Инга, рече : — Ти ниси мој син\ Дапонт се трже. Те адмиралове речи просто окаменише све присутне.

Сваки јс био силно узбуђен. — Оно тамо није мој син! — продужи адмирал. — То није мој Виргинијо ! Онај тамо то је један проклети лупеж, који је мени и овом мом детету радио о глави и целу је Венецију обмануо! — Зар није ваш син ? — узвикну Капело. — Зар није то Виргинијо МораФИЈоре! — Нечувено ! — додате Контариније. — То је Инго Фоскари ! — одјекну дрхтави Едитин глас. — Овај проклети лупеж то је Инго Фоскари! Ја сам то одмах казала, али ми нико није хтео ве ровати! Мој брат Виргинијо одавно је мртав ! Он је био жртва тога проклетника. То је силно узбунило присутне. — Овај Инго Фоскари, госнодо, — нродужи Едита одважно, — гонио нас, он ису ми номагали ! Родриго Зени био је његова прва жртва! Родриго је морао пасти, јер је познао у овом шантавом Ингу давног бегунца Фоскарија ! Жртву за жртвом тражила је она хуља тако, која се дочепал& највише власти. (Наставиђе се.)