Male novine

пише једна адреса поверења. Овоме су сведоци многи радикалци. Године 1888. при примању Устава ја и извесни мојн другови размимоишли смо сс од већнне. Већина је примила Устав од корица до корица, а мањина је тражида измене са разлога изнесених у извештају мањине. Ако је икада било згодније прилике за цепање странке, и ако је стало коме до тога, онда без сумње то је време најзгодније било. Разлаз у једном великом питању довољан је био да оправда свако одвајање. Али и ви и цела странка зна да ми нисмо за тим жудели, да растурамо оно, што смо својим жртвама и својим трудима увећали и оснажили, Сведок је томе 15. Фебруар 1889. год. Пре абдикације у Смедереву је био окр. збор, где смо апеловали за јединство и организацију странкину. 0 томе је и „Одјек" у евоме 25. броју од те године са хвалом пнеао и преузносно наше устаоштво. Све су ово докази о нашој љубави, о нашој оданости и привржености ка странци, ка програму њеном. Г. Паншћ д ако је био ван земље вал>да је пратио ове догађаје. Има ненгто што 1е г. Пашић заооравио, али ја нисам заборавио, те овом приликом хоћу да вас подсетим на његов проглас, који је писан на св. Аранђела 1880 г. и који је упућен „Пријатељима народа" Ево једно! , става из тога прбпрогласа: „Народ је имао нршшке да се увери шта може једна влада да изврши, кад до|у посланици, који јуре за својим Личппм користгша, а напуштају народне слободе и ј народни напредак. Зато браћо обавестите народ нека бира опробане борце, за народне слободе, нека бира љ-уде ооштене и самосталне , јер. само такви људи могу повратити народу слободе, олакшати земљи терет и извући је из сиољних заплета, у коме ј

се налази; само такви људи биће у стању да сталношћу дају полета зачмалој радњи и опалој трговини. Кажите народу нека се добру не нада, ако бира људе, који су познатн као власничке ириишиетље и који су обнјали каиетанске и писарске прагове и одај е, јер такви људи гледе вшне на добијање својих парница, него ! ли на проширењо народне слободе и увећање народиог благоетања. * Ја вас поиово молим ноштовани другови мојн, ирочнтајте ове врсте и тамо ће те наћи ове речи, личие користи п самостплтШст. И ја сам у странци заборавио: ли-\ чне користи , јер сам очувао но- Ј сланичкн положај. Хтео сам да очувам и своју самосталиост у извесним законским питањима, па до чега сам доспео'? Постао жртва! Г. Пашићу се ие допада у '1890. години оно што је у 1880. сматрао као идеал те народу обраћао иажњу. Судите н оценнте све ово. Свршено је. Г. Иаишћ ми је затворио клубска врата. Спречио ми је договор са мојим друговима. Учинно је оно, гато је у његовој могућности било, али није могао да учини то, да ми сиречи улазак у Скупштину. Ваши су гласога! били моћнији од његове самовоље. Са скромне цосланичке клуне ја. ћу смело и дал>е подизати свој глас: за слободу,иравду и законитост. Тражићу, да сва ованачела у животу служе нодједнако свима грађанима ове земље, и да то не буде зависило од превласти, било једне било друге партије. А да бн се оиали ауторитет власти гато пре подигао, нужно је, да се из свију канцеларија државиих изагна партиски утицај и да се чинбвницима јасно до знања достави: да &е само сиособност и истипска служба закоиу џ држави бити иреиорука за награду. Упо}>едо са овим тражићу: да се привредном стању поклони највећа нажња и да се опалим нашим

занатима створе услови занапредовањс. Тамо дакле, са посланичке клупе, подизаћу свој глас за начела, која су с нама срасла, али тај глас бнће од сада независнији и неће бити уоквирен у клубске Формуле, које су моћније и од самих начела. А на завршетку учинио бих један апел на радикакну странку, којој сам толико година служио: да за љубав програма, да за љубав начела, којима служи, којима ћу и еам служнти, не дозволн, да поједини радикалци буду жртве пој единих себичњака. Нека се свагда имају на уму речи Верњиове: „Морамо се бојати, грађами, да револуција као, но Хрои не ирогута мало ио мало сву своју децу, иа да најзад не зачеди десаотизам са свим злим иосљетицама његовим." На завршетку свега овога, вама другови моји, кличем: Живели и Слава вам. 1. Октобра 18 90. г. Смедерево Ваш Пера, МакашовиИ БЕОГРАДСКЕ ВЕСТЖ Меморандуи Њенога Величанстза Нраљице Наталије. Странн лиетови јављају да је краљица свој меморандум довршила и да ће га ових дана у виду бродшро на сриском и Францускомо језику издаш на свет. У њему ее, веле, труди да докаже да је акт митронолита Теодосија којим је изречеи развод брака прост »ган самовоље и да је данашљи њезин одношај спрам њеног еина очито нрогиван свима грађанским и црквеиим законима. Највећи дсо меморандума исиуњују доказивања и бранења од оних окривљавања бив. краља Милана. ио којима се краљица трудила да утиче на ток државВих иослова. Као Доказ навешћс Краљица и многобројно документе, који се налазе у њеним рукама. $ Велики концерат е игранком, иод иајвшиом заштитом Њ. В. Краља Александра, ириређује Београдско друштво за гимнастику и борењс, данас

20 октобра удворани код „Коларца." Програм је одабран: више уметника и уметиица суделују добрововно. Иочетак у 8 час. у вече. Цена седишта: забележено место нрвога редл 4 динара другог реда 2 дииара. Билете у књижариицама г. г. Пурића и Иурчића, у вече на каеи. Дебровољни ирилози примају се са захвалношћу. Свраћамо нажњу штоване публике на ову отмеиу забаву. која зазлужује у толико већи одзив шго је наименована у корист тако потребног друштва као што је друштво гимиастичко.

КРАТКЕ ВЕСТИ * Марвено-лекарски скуи, који ћс бити 21-ог ов. месеца држаће евоје ееднице у учионици једној на великој школп. | Јова Милинковић - Алавантић, адвокат шабачки, преминуоје ноћуизмеђу 17 —18 окт. Покојник је био иапредан елободоуман и родољубив Бог да га прости. ->*.«- [ СИБИРЈСКР ПЛЕМЕ КДРАКОЗИ [ ,.'■_ . "Ј"; У 29. броју „Заштите" била је једна белешка о сибирском пдомену Каракози. У тој белешци било је неких иогрсшака и неисправности. Ношто ми је то племе.добро нознато,јер сам имао нрилике да дично с њим будем у вези. то нека ми пиеац из „Заштпте" ие замери, што ћу учинити неке нримедбе и доиуне. не е намером да замернм нисцу, всћ једино са жељом да сгвар ирикажсм у иравој светлости. Каракози су нолудивљачко племе, које припада тибетској раси и никоме јннје познато: нн време, ни узроци његова доласка у иределе азиске Русије. Зна ее толико, да се за време Катарине 11. Велике ово нлеме настанило у иркуцкој губернији, у ниже удинеком округу. Преко целе годипе ово илеме жнви у тако званим тајгама — бескрајним шумама, у којима могу да се нађу само ови дивљаци, пначе за сваког Јевропљанпна су недоступне и непроходне. По тим пустарама Каракози се ; баве ловом. Сваке године на недељу дана нред Божић цело илеме Каракоза јавља се нред градом ниже-удинским (где сам ја ировео две године)и ту на два сахата од вароши цеб табор размешта својо јурте. (колебе) у једној красној равници.

ПОДЛИСТАК КРВ1В& ГОДИНл (ДНЕВНИК ЈЕДНОГА РОВА)

ИОБЕЛЕЖИО Пера Тодоровић

има и таквих, који су јединци остареле матере, која их је подигла, однеговала и школовала уз туђе корнто, храбрећи се јсдном једином помишљу, да ће јој он бнти утеха и храннтељ у старим данима. А сад ? Ја даље нисам смео мислитн! Ове суморне миели нарочито су ме почеле спопадати од онога страшног вечера, кад мн мој хапсанџија кроз зубе каза грозну новост, да се учитељ Зебић у затвору

(159)

Кроз овај прозор, што гледа на улииу, гледао сам не само осуђене другове које изводе на губилиште, век и кукавне другове које су тек доводили у затврр. Једнога дана сећам се дође алексиначки транспорт. Ту је било тријестак до четрдесет грађана, а међу њима, на крају реда, опазих г. Ранка Петровића проФесора. Бејаху их зауставили и нешто поредили пред начелством. Мислио сам, каква ли судба чека ове људе и беше ми их од срца жао; нарочито сам жалио ове интелигентне људе, чија би каријера требала да буде са свим друкчија. Помишљао сам, како међу њима

обесио..

Зебић се обесио! Ја сам иознавао потанко целу прошлост и целу судбу овога јадног човека, и он се сада обесио! Обесио се да својим џелатима одузме прилику, да уживају гледајући његову емрт. Тако бар каже у последњој жељи својој, написаној неиосредно пред смрт на листићу хартије. Зебић се обесио у соби где је било још два његова друга. Веле, да је међу њима троицом у вече вођен разговор, да л' би могли откупити главу ако би истражној власти казали све шта знају, па по нешто додали. Друга два затвореиика реше се, да махом збаце сву одговорност на Папшћа „Он је у еаљини, није у рукама српских власти, нити јој мисли скоро предсдати, с тога се на њега може натоварити све.

Н>ему то неће шкодити, а њима ће много помоћн. Мећу тим они су сад у крајној нужди, с тога ће им и историја оиростити за овај поступак, јер га чине нз нужде да спасу главу. Кажу, да се решио да сам себи одузме живот тек онда,. кад је чуо разговор својих другова. Веле да је на то узвикнуо: „Ви се снасавајте како најбоље знате, али ја не могу тако. . ." Обесио се о прозор, који је био тако ниско; да су осуђсноме ноге додиривале иатос. Обесио се узицама, које је скинуо с ногу једнога затвореника. Кад се Зебнћ обесио његови друуови су спавали и ни један га није осетио, 0 Зебићу причају, да није пристао уз буну, но једне ноћи, кажу ; до!;у четир коњаника, днгну га из кревета и заповеде му да иде. Зебић је био родом из Лознице. Као ђак на великој ш коеи био је напреднији од многих својих другова. Још као великошколац помешао се у нолитику и, као гато обично бива у таким приликама није довргаио своје студије. (наставибе се.)