Male novine

— Нећу рећи да је могућност рата искључена, али није вероватна. Ако се бугарска влада покаже немоћна према маћедон ским комитетима т. ј. ако не би била у стању да држи ред у држави, онда ће бити дужносг сила, које имају интереса да буде мира, да принуде кнежевину на то И ја верујем да је гроф Ламздорф то објаснио кнезу Фердинанду. У осталом. на случај рата Бугари могу зло проћи, јер у самој Маћедонији имамо пет и по армиских корпуса. А да турска војска има ратних способности, она је то сјајно доказала у последњем рату с Грчком. У последње време често чујем где се говори о евентуалним принудним мерама. У чему ће се те мере састојати? У бомбардовању Солуна! То је веома незнатно. А Цариград је недомашан, јер су Дарданели веома добро чувани, а за сувопутну операцију свака од великих сила требало би да изведе бар по један армиски корпус, јер, као што вам већ рекох, у самој Маћедонији имамо пет ипо армиских корпуса. У осталом, на пролеће треба свашта очекивати. — ТТТ та мислите ваше превасходство, како ће се држати Србија на случај бугарскотурског рата? — Колико ја познајем намере Краља Александра и Његове владе, ваља мислити да ће Србија остати сасвим неутрална. Срби траже само извесне реформе у Маћедонији и Старој Србији а те ће реформе бити извршене, тако да ће жеље Србије бити задовољене. У осталом, није немогуће да Срби, ако Бугари у рату имају успех, уђу у Стару Србију. Разуме се, да ће се они у таком случају јако преварити, јер осим што ће имати посла с турском војском, они ће морати да се боре и с Арнаутима. Осим тога они треба да су решени да имају посла и с Аустријом, чим се приближе новопазарском санџаку.

Дневник Саје Дољског ОД А. АпухЋина • (9) Али су ови тренуци нашег сумњичења угушивани вревом по већима, чланцима по новинама а пре свега модом, те смо кажњавали и застрашавали по целој области не правећи при том разлике између људп као што је био ПлатОн Маркић и правих поборника за пропало ропство. А и6 свој прплипи ми смо се разложно ■ понашали што смо '■ П.; ., -ч'' страсно, па по томе и неправедно вршили своју историјску у' логу. Кад смО о'ву улбгу одиграли, напустилИ смО позорницу ' те сам . ; ,.г. . л-; ,1 ' - • ' •се и Ја сам вратио пређашатам мислима' "и'ЖУдка*"ПрогЦл е &€ гб-»" "гЈ ј;?; 4 ' :«■; •

Д-авна говорнмца „ЛИЧНИ Р6ЖИЈ1" II. Пред нама данас стоје прострти сви режими редом, почи њући од Топчидерске Катастрофе, па све до данашњег дана. И ми их сад можемо један с другим упоредити, с погледом на саме догађаје, који их један од других двоје и разликују, као и на поједине личности, које су својим политичким радом и својим високим положајима у држави, били представници тих режима. Прво видимо режим, који је Србији дао устав од 1869. године, коме је главна карактеристика тако звана владавина Ристић-Радивојева. Овај је режим створио и подигао либералну странку. Прелазећи поједине епизоде појединих влада, ми ћемо у други ред ставити режим напредњачки, са именима: Пироћанац Г'арашанин. Овај је режим отворио широм врата политичким слободама; под њим се јавила, развила и до дивљења ојачала радикална странка. У њој су извршени најнепопуларнији државни послови, као : прво задужење за исплату: принудног зајма, реквизиција, турског земљишта, грађење жележница, набавка и исплата пушака Кокиновача и Дебанжових топова. У томе режиму уведен је нови и правичнији систем порезе, али је у сељакову њиву и ливаду унета и фатача; у томе режиму Србија је уздигнута на ранг Краљевства, а Обреновић IV проглашен за Првог Краља после Косова; али је у томе режиму вођен и један несретан рат, рат против Бугара, који се завршио Сливницом!.... Колико материјала, да се на овај режим „излије народно проклетство" и да се велике културне тековине тога времена баце у присенак!.... За овим режимом долази режим устава од 1888. са абдикацијом Краља Милана, са ступањем на престо младолетног Кра-

дине искупе у Петрограду они стари бауци. Био сам одржао према њима своје пријатељске односе, те се договоримо да заједно ручамо у извесној гостионици. У први је мах било мало затегнутости међу нама, али смо се под утицајем вина понајлак кравили; а при крају ручка опет смо се латили оних „што јадном робљу деру кожу", говорили смо о ,часноме правцу", о »борби с газдашима« — тушта и тама негда страшних а сада већ некорисних речи. Да ли сам бвом приликсм био искрен ? Опет морам рећи као Она помснута госпо1)а: и јесам и нисам. Давно су застарели појмови везани за ове речи. Негда су ове речи Значиле навалу нових мЦсли, иреврат целога живота; а сада имају вредности само као језични из•рагш: " * * ■ ■ ••• : - ; '' к?'*/'. '■

ља Александра I и са другим намесништвом Јована Ристића. Овај је режим обележен компромитовањем грађанских и политичких слобода у Србији. У њему се јавио народни одисај; он носи на себи обележје 14. и 15. маја; он је насрнуо и на живот и на имање српских грађана; он је задао дубоке ране слободоумном животу српског народа. . И још ће много протећи воде Савом и Дунавом, Дрином и Моравом, а те ће ране остати незалечене. И прођоше толике скупштине радикалске, и нико се од радикалских трибуна не нађе, да устане и да цротив тога дивљаштва дигне свој протест, не у хатер оних страдалника, на које се, како су нагласили службени органи тога режима, „излио гнев народни", већ у хатер слободоумних принципа, који је устав од 1888 године био свечано прокламовао.... За овим је дошао режим неутралаца, режим суспендовања устава од 1888.; а за овимрежим: „ Владановштине..." Овај је режим имао своју девизу. Она је гласила: »Мени је Србија преча од свега!" Овај је режим пун својих тајана, а те су тајне покривене непровидним копренама. И сами доцнији беспристрасни историци муку ће имати, да у те тајне уђу, да их верно на јавност изнесу и предаду суду неумитне историје. Ми ћемо за сад додирнути важније и свима нама познате одлуке тога режима како би се могло разумети и оно, рашта смо ми и узели перо, да ове врсте пишемо; али о томе у броју за овим... Ушцн нз Софује Руси према Србима и Бугарима —- Па како ти велиш, наша судбина унапред је већ одређена, и над нама као народима самртна пресуда већ је изречена?.. Ви Бугари отишли би у

6. децембра. На реду је питање : јесам ли био сретан или несретан човек? Са општег гледишта био сам без сумње врло сретан, јер имам независно имање, а и оно што се доста неодређено зове положај у друштву. Али су новци сумњиво благо; на новце и на здравље помишља се само онда кад се измакну из руку. А баш у получењу бнога што нема.мо и огледа Се по моме мишљењу срећа, те стога итраје само за тренутак. Тек што човек достане оно за чим је тежио: одмах зажуди за нечим вшпе.- Па и овај једини тренутак обично приееда човеку уп.тетањем пријатеља или непрп] атеља, : што ј е у ствари једно псто. - ' ^ : 111та су ' приј атељи а шта не'пр-ијатељ« ? Право'нријатељство, к'ој е се ! оснива-- ; на цугоме пО-

страховити стомак руски, који као жрвањ меље читаве народе; ми пак, били би намењени мало финијем стомак)^ швапском, где би се ујединили с толиким другим Словенима, који се за сад прилично успешно бране од Немштине. Према томе, наш би положај био нешто мало бољи од вашег, али у главном наша српско-бугарска судбина ипакби била врко незавидна, ако би се твоје слутње обистиниле и ако би твоја предсказивања била ма и најмање тачна. — Бога ми у мојим речима има много врло много истине. Жалосно је што је тако, али је за сад ко. Наравно, судбине народа су у божјим рукама, и нико не може са сигурношћу предсказати шта ће све само за десетак година бити од ове исте Русије и Аустрије. Свашта је могуће, али, у колико се судбина људска у крупноме може у напред читати, ја ево у овакој боји видим нашу бугарску и вашу српску будућност. Доћи ћемо прво под неку заштиту, под неки протекторат ми руски, а ви аустријски, па ће после следовати и тешње зближавање, док нас најзад сасвим не прогутају. Идеал једног Бугарина. Разговарајући даље с овим истим пријатељем, ја му приметнм да је страшан песимиста, да сувише мрачно гледа у будућност свога народа и чисто изгледа као да нема вере у његову животну снагу. Мој пријатељ се мало бранио од овога, а по мало и признавао да имам право што га сматрам као човека са поколебаном вером Најзад ја узвикнем: — Па зар ти болан немаш никакве идеале, зар нема такога стицаја прилика и таквога програма, где би ваљало озбиљно запети да се неко стање створи, па то онда да буде најбоља обезбеда наше будућности ? Мој пријатељ устаде и узе живо ходати по соби. — О, има, има — викну он, како не би имало?! Имам и ја своје идеале. знанству, на узајамној љубави и поштовању, врло се ретко налази у животу свакога човека; а за односе, при којима се људи обично зову пријатељи, нису потребни ни поштовање ни љубав. Французи зову обе ове врсте пријатеља „ 1ез аит", а рускијезик има за њих два нарочита врло значајна израза. Обично увршћујемо у пријатеље људе који махом сматрају за своју дужност завиривати у нашу душу и у наш живот, који се радују кадгод се где с нама сретну, а међутим врло их се мало тиче наш неуспех или сама наша несрећа. Заназио сам да оваква пријатељства ностану много .чешће цри ааједничким цороцима него -.прд, заједничким врдИцама. Заједничке врлине или дарови етвара ју тут-акмицу ■•ца и завист. - ; ! ' (^аставићб се:) ■ "• ч •' ' -••• ; •;•>! 5' ' -I.-'