Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

~

15

— Све на мах оживи — умора неста! Коњи весело подигоше главе, и рзаху као да хоће да се међу собом бију. Војници јурнуше у воду, па трчећи скидаху са себе кошуље, и прекретивши се скакали су у воду. Вика, смеј, пљескање по води, пецкање један другога; једном речи, подуспори се читава река, и чисто се чињаше, као да ће да изађе из корита од грдне масе баченог у њу живог човечијег меса. Чињаше се, као да се и сама вода беше угрејала, и као да није отицала даље од оних, који се у њој купаху.

Кад су с: окупали, они похиташе да се облаче скачући и ваљајући се по трави. Неки беху изгубили кошуљу, неки тражаху гаће. Отимаху један од другог хаљине: | неки виче: „не дирај то је мојс!“- други — „не! то су моје гаће! „мој гаћник!“ Лажеш! „то је моја кошуља!“ Чуше се богме и ружне речи, какве ни татарин не би изговорио; помињаху се родитељи, али јадна мајка понајвише. „Али ти не лај!“ „Ја нисам пас, да лајем!“ „Ја

ћу тебе — ево — овако!“,... И, разуме се шта је после тога следовало.

— Стојте, браћо, не свађајте се, саветоваше своје другове стари, поштен и побожан војник, чешљајући се бакарним чешљем. — Аште какав человек, ког дана опсује матер, тог ће му дана бљунути крв на уста, због оне гадне речи, која му изиђе на уста...

— Ето ти старог свеца, поче уплетити своје „аште !“

— и смејаху се младићи.... Поучи де ти Татаре ако дођу — говораху му, а нас....

— Ако је, браћо, моја реч добра, не мојте се смејати.... Ова свађа...

Добро, добро! чули смо, говори,... — То је браћо свађа псећа; псису одређени да лају.

А у оно време, кад човек матер опсује, и ту реч излане, тада се небо и земља потресе, кад се така реч изусти.