Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

16

0, о! Па земља се не потресе, кад ти мало пре Никити ономе матер...

У то време стиже и комора, натоварена оружјем и заиром, бурадма пива, разноврсних вина за кнежеве и војсковође. Огроман табор створи се од самих комора. Коморџије почеше иеспрезати коње, викали су, пеовали хитајући да се и они што пре окупају, а и коње да разладе. Пијонери или шаторџије почеше разапињати шаторе за војводе и бојаре, који се такође купаху у реци, разлађујући своје бојарско тело, и испирајући браду од прашине и главу од силнога зноја.

Из комора почеше се довлачити у разапете шаторе бурад с разним расхладним и топлим напитцима, вађаху се златни и сребрни путни судови за пиће и јело: чаше ракијске, винске, пехари, чиније, тањири и много којешта друго.

И на скоро, цела сајузна војска поче се наслађавати „јастијем и питијем.“ Прости војници јеђаху пексимет и ретко по где који хлеб, а по где који и краставце, ако их је било, и у место вина и ракије запијаху свој скромни обед водом. Војводе и бојари јеђаху печење, кокошке, јајца, "шунке, кобасице ит. д. Бојари и војводе јели су распасани, јер беше препека — врућина, — а онаје од Бога послата. Све је на њима било одкопчано, ионису били раздрљени, и тако им беше згодно.... Чаше лећаху од уста до уста. Вино већ почиње улазити у лице, а ракија поче беседити: — започе се хвала о јунаштву, па се и рукави почеше засукивати.

— Јест, нека их стотинама, псећи синови! ми ћемо им показати, ко су данас храбри Руси! Тако се хваљаше млади војвода, кнез Иван Димитријевић, син кнеза нижњеновгородског, Димитрија Константиновића, који беше таст великом московеком кнезу Димитрију Ивановићу.