Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

25

При спомену имена „Атуљак“ и „МеМИју Арашта додирну се претима у чело, учинивши „темене“, а затим тури руку на срце.

„Татарским и свима потчињеним и ратним кнежевима“, читаше даље онај у зеленој чалми, и обласним старешинама путова и кнежевима, писцима и ђумрукџијама, чиновницима по скелама, мимопролазећим посланицима, стотинарима и соволницима , барјактарима, и свакоме, ко ма на какав посао и рад пође, и многим другим људима. Од првих царева при Џингис-цару, 4 за њим ипри другим царевима, Азису и Бердибеку, који поштоваху и уважаваху црквенске људе, а црквенски су се људи за њих богу молили. И сав чин поповски, и све људе црквенске, не само ла су их поштовали, већ од њих нису тражили никаквог данка, нити ђумручине, или каквих доходака, или поручбина, или хране, ништа нису норзхи давати, да би се ови „за у покој душе њихове богу молили“

Арашпа прекиде читање, па узе у руке берат, и поче разгледати: погледа на алени печат, за тим обрте хартију и погледа на гајтан, на ком је утврђен мур, и опет учини „темене“, мету руку на срце и даде берат митрополиту.

— Велики берат, осмехнувши се, рече онај у зеленој чалми. Дат 708 (1880 по хр.) год. Добар берат, јака... А куда старче путујеш 2

— Од цара (из Орде):, и идем у Кијево на своју столипу одговори митрополит, остављајући берат у своју иконицу.

(С Богом старче!

Арапша пљесну у дланове; татарин, који иза њега стојаше, затруби у рог, и Арапша заједно са оним у зеленој чалми продужише пут у Укеку.

! Обично Руси су престоницу татарских Ханова навивали „Орда.“