Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

— Боже мој! неко скочи у воду! Богородице спаси! — Врхослава, јадна Врхослава, она скочила у воду!

Неки се чамци зауставише и чекаку. На том месту, где ишчезе под воду млада робињица, излажаху водени клобуци и одлажаху све даље и даље низ реку.

Најзад прилично далеко ниже чамаца, показа се нешто из воде. То беше рука и глава.

— Иеспливала је голубица! Избацила је вода! викаху с чамаца.

У тај пар пљесну рукама Доброгњева.

Још она и не викну за помоћ, а Јаропук прекиде ланац, којим беше привезан за кљун чамца и скочи у воду. и опет се чу очајничка вика и вапај.

Но овај млади јунак не потону. На против, он тако размахиваше рукама, рекао би човек да су два весла. Махнувши неколико пута, он за тили часак доплива до удављенице, и шчепа је за косе. И ако се јуначки борио с таласима, ипак, вода га све даље и даље односаше. На Једаншут, пусти се један чамац низ воду, журно похита у помоћ дављеницима и брзо их стигне. Јаропуку пружише штицу, и он се ухвати за њу, држећи другом руком удављеницу — Врхославу.

И обоје њих увуку у чамац; но несрећна девојка, као да беше свршила: — она је лежала у чамцу бледа и не дишући. Њене другарице из села Карачарова, с којима је и она на „игралишту“ била, кад их оно Татари заробише, горко плакаху и нарицаху за својом милом другарицом .....