Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

29

Ту

„Мамај иде.“ Руски кнежеви код св. бергија. Пресвет и Ослаба.

Да оставимо кукавно и патничко робље, нек се мучи и злопати у раскошним одајама и просторијама силних татарских Ханова — тамо — у туђинетву, где нема ни крста ни поста; тамо, где „вера у топузу почива“ па да се вратимо у свету Русију, где такође сате много горчине и чемера.

Пораз, што га претрпише Руси на обалама реке Цјане, нити је умирио, нити задовољио ненаситимог 1 Мамаја : њему се једно хтело — што више и више пара, читаве планине пара, сјајнога сребра и злата. Тога „силног цара царева“, и то јако тишташе, што његови вазали, његови „робови робова“, који некада — његовом прадеду Џингис-хану држаху бакрачлију, кад је на бесног хата седао, а његов пресветли ђед Узбек-хан, одсецаше главе тим вазалима као овновима, тога велимо тишташе, што ти исти кнежеви наједанпут — не само да не савијају покорно своје робовске вратове, већ се пуштају и у бој са његовим пљачкашима, — као оно на реци Пјани. Треба им саломити рогове, и доказати им, да је „велики Бог Мамајев“. И као што је он господар целе васељене — земље и воде, сунца и светлости, месеца и звезда, и он једини Мамај-хан под месецом; он једини може појити свога коња на свима ревама и језерима у васељени,. М као што реке својим обилним водама пуне мора и језера тако и сви кнежеви његови вазали, његови робови, — сви ти Димитрији и Олези, Михаили и Александри, московски и рјазански, тверски и суздаљски, — сви, сви морају, дужни су покорно носити данак, и то велики данак, као што се много воде