Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

35

Ова путања беше дуга и уска — исто онака, као онај пут што води спасењу. Тако се дуго путује, а краја нигде!.. Сунце беше високо над борјем отскочило; али се ово божије око од огромних јела и борова није могло видети: само врхови јела и борова беху срећни, да на њих јарко сунце баца своје светле зраке.

У тој мртвој тишини, на једанпут зачу се неки металички звук; но тај звук беше тужан — плачан. Сви путници пренуше и прекрстише се: коњи подигоше главе, и уши начуљише. Глас се понови, за тим трећи, четврти пут — шума оживе, и чињаше се као да проговори...

Звонило је на службу... То је глас божији, који нас зове к себи... побожно прозбори Димитрије.

У добри час, баш на време стигбемо у свету обитељ, одговори кнез Владимир Андрејевић, који јахаше за Димитријем. И наједанпут чисто се учини путницима, као да се борје уклони испред њих. У место уске путање, којом су тако дуго путовали, показа се пред њима дивна пољаница, и на овој сиромашан манастирић начињен од саме дрвенарије. Ова дрвена црквица беше тако мала, да се уравна бар са врховима столетних јела и борова. Мале, ниске ћелице е малим прозорчићима, више наличаху на голубарнике, но на станове у којима људи живе. Једном речи, цела ова пољаница заједно с манастиром чињаше се пурницима као неко гробље.

Кад се путници видоше на овој пољаници, они одмах сјахаше с коња, и привезаше их за јеле и борове. Не беше нигде живе душе унаоколо, сво братство манастирско беше отишло у цркву на молитву.

И путници отиду у цркву. Чудо ј> било, како је мо- |

гао Димитрије ући на уска врата у свети храм, јер он 3%