Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.
36
беше и сувише пун и дебео. А његово сјајно одело, звецкање оружија, јако је падало у очи скромним пустињицима.
У ниској и мрачној цркви служила се св. литурђија. Свеће бејаху упаљене на полијелејима и свећњацима пред св. иконама. Дим од тамњана, као мали облаци дизаше се из кадионице, и подсећаше на смрт, опело „последње целованије“ некога... Једном речи, све што се могло видети и опазити у овом мрачном манастиру, наличаше на гроб, на смрт, на последњи опроштај живота...
Кнежеви, бојећи се да се неби чуло звецкање оружја, полагано уђу унутра, и изненаде се. Млад, диван и јасан као сребро чујаше се глас, који из апостолске посланице читаше: Браћо моја, не гледајте ко је, но имајте веру у Господа нашега Исуса Христа. Ако у ваш збор дође човек који носи златан претен и сјајну хаљиму...“
Велики кнез Димитрије, чисто као нехотице погледа на свога друга Владимира, па онда поче самог себе оематрати; румен стида појави се на његовом пуном лепом лицу, кеје беше обујмила густа руса брада. Њему се учини, као да се то њему чита: јер он имадијаше и „златан прстен“, и хаљина му беше светла, златна, па му о врату висаше и златна гривна...
И Владимир, погледавши на Димитрија, разумео је шта он мисли...
... „Доћи ће и сиромашак у издрпаном руху — продужаваше читати онај јасан млалићеки глас — ум погледавши на онога, који је обучен у хаљину сјајну, рећићете му: ти седи ту. А сиромаху рећићете: ти стани тамо, или седи ниже мојих ногу. МИ не оцениоте добро ваш поступак, и бисте судије злих мисли...“
Велнки кнез поче се загледати у онога, који те речи читаше. Учини му се, да му е то лице познато, и као да је негде видео тог читача