Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

40

лепа и здрава младића, он их почне одвраћати од усамљеног манастирског живота, и престављаше им оне тегобе, са којима ће се они срести у новом калуђерском животу. Кад су открили своју душевну тајну, шта их је побудило да амо дођу, и кад су строго издржали искушење калуЂереких правила и обета, Сергије обојицу покалуђери.

Ослаба је био ту — и велики кнез, чим га је видео и чуо његов глас, одма га је познао. Беше то етасит, леп млад момак и наличаше на брата Шресвета — као да су близанци, — с том разликом, што сету жарокастим очима Оелаба могла читати нека туга, нека замишљеност. Ослаба је читао у трпезарији „живот свеца“ који се десио тог дана, и ту је Димитрије чуо његов јасан као меденица глав.

Ручало се у највећој тишини; сваки је ћутао и елушао оно, што је Ослаба читао. Ова, ручак не наличаше на обичне ручкове, већ изгледаше као каква даћа, која се даје за душу некоме, кога нема на свету, или за упокој душе ових, који данас за овим ручком седе и ручају, а сутра их неће бити, — који ће отићи са овога у други, непознат свет. Великом кнезу чињаше се, да у том тужном гласу Ослабином он слуша плач евоје миле и драге кнегиње за њим, кнезом Димитријем. И Димитрију наједанпут долази на памет ПЏутивљ... тек зора зарудила, а на градским бедемима неко стоји, ломећи евоје прете, тледа у мрачну даљину, жалосно плаче и јеца... То је она, која је у давно минуло време обрнувши лице своје валовитом Дњепру као сиња кукавица кукала за својим милим и љубљеним кнезом Игором... МИ на московеким бедемима, замишља он жену која плаче, и баца своје погледе у мрачну даљину, некога чека... И ког би другог чекала, ако не њега, свога љубљеног кнеза 2.. Но далће га дочекати...