Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

Но Боброк објасни великом кнезу, да су и претци његови — велики кнежеви кијевски носили перчине, с том разликом, што нису звали „перчини“ већ „чуби“ „чуперак.“ Овај чудновати Боброк увераваше великог кнеза: да је и храбри кнез Светислав носио „перчин,“ па и кнез Игор и Олег, такође су носили перчине.

— Ама одкуда ти све то знаш брате Димитрије чу“ дећи се — запита велики кнез Боброка.

И Боброк му објасни, да кад је био у кијевским пећинама, тамо је читао летопис преподобног Нестора, руског летописца, — да он зна, „одкуда се започела руска земља,“ какви су и који кнежеви у њој владали, и какве су се утваре и знакови на небесима јављале и т. д. Једном речи, Боброк је у тренутку све кнежеве и војводе довео у усхићење.

Још беше једна особина код овог човека. Не обзирући се на то, што је његова епољашност изгледала и сувише груба, он је био доброг ерца, веселе нарави, живакан и окретан; он се умео нашалити и сетне развеселити својом шалом. И баш у тим тренутцима ева она грубост која се могла: видети кад је он озбиљан, у овој шали исчезавала је, и његово лице изгледало је благо, пријатно и умиљаго. Не гледећи на важност и озбиљност оног тренутка, кад се Боброк сјединио е војском великог кнеза, и кад би решено да се војека превози на ону страну Дона; не обзирући се на то, што су од овог превоза војске сви стрепили и били забринути; — баш у тим тренутцима, Боброк беше весео и ни трага стрепње немогаше се опазити на његовом лицу. Он се шалио, еновао је на свом кршном хату — то тамо, то амо — по обали реке Дона, показујући згодно место где треба мост поставити, где треба реку прегазити; — и као у потврду евега тога, он пребаци на другу страну реке своју козачку шубару, за