Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

16

чињаше као да мирише по ваздуху, или очекује да ваз-

дух ћарне ма с које стране. Опет мало прислушну.. Кнез је уплашено и збуњено чекао.

| — Господине кнеже! узбуђено рече Боброк: Благодари Богу и светој Богородици, светом ЏШетру и евима угодницима печерским; — светлост коју видиш, то је за те добро предзнаменовање. Призивај Бога на помоћ, моли се њему, и надај се у милост божију... Добри су знаци за тебе. Ја имам још један знак да видим...

- Боброк се скиде с коња, леже на земљу, па десно ухо приложи земљи. Он је тако дуго лежао, и нешто је прислушкивао, а шта је прислушкивао, њему једином беше познато.

У тој мртвој тишини ноћној, опет се кнез уплаши...

Боброк устаде, па опет леже на траву, приложи ухо земљи и прислушкиваше.

Димитрије чекаше. Неки тајанствени стра од те ноћне тишине све више и више обузимаше Димитрија... „Кути Боброк, мора бити да нешто рђаво чује...“ мишљаше у себи кнез.

Боброк се диже, али сетан и узнемирен. Он није смео погледати Димитрију у очи, већ беше оборио поглед земљи.

— Ну, шта је брате Димитрије у страху питаше га кнез.

Кути Боброк, а на лицу му се чита сета и жалост. Велики кнез опет запита. Бобров и даље упорно ћути. Велики кнез заклиње га Богом...

Боброк тужно климну главом и покри лице својим рукама...

Страх и ужас обузе великог кнеза...

— Димитрије! Брате мој! Проговори... Кажи ми,. Мене јако срце боли, чисто хоће да препукне...