Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.
15
Дуго су тако ишли — ћутајући. Мртва тишина, чињаше се да све више и више притискује душу; опажаше се некаква удаљеност од света, и од свега што је живо. — Тако упливисаше ово ћутање природино на ова два путника.
— Мене је стра, ја се плашим, полагано прошапта Димитрије.
— Не бој се кнеже... Ево Куликовог поља, полако рече Боброк... Куликов је удес у рукама божијим...
Боброк стаде. Стаде и велики кнез.
— А ну, кнеже, обрни се на ту страну где су татари па слушај, још лакше проговори Боброк.
Кнез упре очи напред — у мрак, где је од прилике био татарски логор, и слушао је тако пажљиво, да је чисто чуо како му срце куцка под оклопом... М он је чуо... У тој ноћној тишини чуо је он, како на тој татарској страни зује трубе, лупка и звецка оружје, одлежу се потмули гласови... (С десне стране чуо је како урлају курјаци, њихово арлукање довођаше кнеза у страх... С леве стране чујаше се страшно кречање и цвркутање непознатих птица: гаврани су грактали, а орлови кликтали...
— Шта чујешг запита Боброк кнеза.
Страх и ужас, дрктећи одговори Димитрије.
— Сад се кнеже окрени руској војсци.
Обојица се окренуше на коњима — право ка реци Дону. Опет почеше прислушкивати. Димитрију још више поче куцати срце.
— Шта чујеш% — поново запита кнеза Боброк.
— Ништа не чујем, одговори велики кнез: — тишина велика... Виђу само неку велику светлост, као кадби наложено било тамо — на нашој страни много ватра...
— Боброк мало поћута. Још једном — онако на седлу окрену се и погледа на све четири стране, и чисто се
!