Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

15

Дуго су тако ишли — ћутајући. Мртва тишина, чињаше се да све више и више притискује душу; опажаше се некаква удаљеност од света, и од свега што је живо. — Тако упливисаше ово ћутање природино на ова два путника.

— Мене је стра, ја се плашим, полагано прошапта Димитрије.

— Не бој се кнеже... Ево Куликовог поља, полако рече Боброк... Куликов је удес у рукама божијим...

Боброк стаде. Стаде и велики кнез.

— А ну, кнеже, обрни се на ту страну где су татари па слушај, још лакше проговори Боброк.

Кнез упре очи напред — у мрак, где је од прилике био татарски логор, и слушао је тако пажљиво, да је чисто чуо како му срце куцка под оклопом... М он је чуо... У тој ноћној тишини чуо је он, како на тој татарској страни зује трубе, лупка и звецка оружје, одлежу се потмули гласови... (С десне стране чуо је како урлају курјаци, њихово арлукање довођаше кнеза у страх... С леве стране чујаше се страшно кречање и цвркутање непознатих птица: гаврани су грактали, а орлови кликтали...

— Шта чујешг запита Боброк кнеза.

Страх и ужас, дрктећи одговори Димитрије.

— Сад се кнеже окрени руској војсци.

Обојица се окренуше на коњима — право ка реци Дону. Опет почеше прислушкивати. Димитрију још више поче куцати срце.

— Шта чујеш% — поново запита кнеза Боброк.

— Ништа не чујем, одговори велики кнез: — тишина велика... Виђу само неку велику светлост, као кадби наложено било тамо — на нашој страни много ватра...

— Боброк мало поћута. Још једном — онако на седлу окрену се и погледа на све четири стране, и чисто се

!