Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

18

нике... Наоружај се крстом Христовим, јер је то оружје непобедимо.

"И они поврну коњма право у логор. Ноћ се чињате још тамнија и страшнија. Иза њих у мраку тужно и про тежно арлукали су курјаци, да им се од страха — чисто кожа јежила и коса кострешила: чињаше се, као што говори савремени летописац о „Мамајевом разбојишту“ да ву се из целог света овде прикупили. С друге пак стране, гакале су вране и кликтали орлови — очекујући зору... Страшна је и ужасна била ова ноћ.

Кад се Димитрије вратио у свој шатор, није могас тренути до зоре. Њему се престављаше, да чује плач и јаук матере за децом, сестре за братом, деце за родитељима; он чујаше халакање татара, арлукање курјака, кречање птица и кликтање орлова.

А тамо — на истоку зарудила зора, освиће кобни дан — 8-ми Септембар 1380. године,

1Х. Војске се ударају.

Магловито освану кобно јутро. Живо, али без сваке граје и вике устајала је војска — знајући зашто се спрема и шта је чека. Друг друга будио је ћутећки — без речи, шашћући. Војници су стресали са себе ноћну росу и окренувши се ка истоку, крстили су се. Друг се с другом прашташе, грљаше и љубљаше, и изгледаше као да се с мртвацом праштају. Ко је имао чисту кошуљицу, он се преобуче — као да хоће на причес. Кутећи седлали су коње, припасивали оружје; војници су вадили из недара мали грумен земљице, коју су собом понели из својих крајева,