Menično pravo. I

118

бодио обавезе своје; право-пријемник би у томе случају могао тражити накнаду још само од уступипоца. 3) Овим уступљењем рађа се нова обавеза уступпочева у томе, што он јамчи право-пријемнику да је уступљени дуг истинит п да се може од дужнпка наплатити. Отуда ће сам уступилац бити дужан меницу платити тек пошто се докаже, да се она није могла од дужника наплатити — било што дуг није истинит, било што га дужник нема откуда платити. Наравно је да и уступилац ни у колико не одговара, ако је немогућност наплатити менпцу од дужника наступшла услед небрежења пили и кривицом право-пријемника и от. д.

248. — Равлике између изложениг преноса својине менице. — После досадањега да сумарно пока-

жемо разлике између свих врста пренашања меничне својине. Те се разлике могу посматрати са гледишта форме по са гледишта дејстава.

1.) Са гледишта форме све те преносе можемо поделити у две групе: меничне п грађанске преносе. У прву групу долазе сви преноси извршени по прошиеима 55. 109. и 110. трговачког законика ма у које време (бр. 203—212). Ови преноси могу бпти само пшемени п стављени на саму меницу (наставак) или препис њен, а у Форми законом прописаној. Они могу потицати само од имаоца менице (односно његовог заступника — види изузетак у бр. 216. ђав). пи могу се потписивати п средством сведока. — У другу групу долазе грађанско-правни преноси или обична уступљења. Ови могу бити усмени и писмени, стављати се на саму меницу, њен препие или и какав особени акт, а исказани у разноликим ФОрмама. Они могу потицати од имаоца менице, а п друтог лица (ни. пр. извршиоца продаје), и не могу се никада потписивати и средством сведока.