Menično pravo. I

182

245. — Него ако овакав жиратар — пуномоћник — ипак изврши пренос менице, шта ондаг —

Кад није овлашћен то чинити, онда његов властодавац очевидно не би могао менично одговарати новоме имаоцу менице. Међу тим, сам пуномоћник као преносилац такође не би био менично обавезан. Ово са тога, што он тај пренос није могао ни вршити кад пред њиме стоји други пренос, из којега се не види, да је они нато био овлашћен. Обавеза, његова, као и његовог властодавца, ценила би се по грађанском, а не по меничном праву.

Овде наравно не спада случај, у коме би првобитно непотпуни пренос, дакле пренос пуномоћства, био накнадно у ред доведен, дакле обрнут у прави пуни пренос. Такви случаји би се морали расправљати засебно, водећи на првом месту рачуна о томе, да-ли је ово накнадно попуњавање извршено самовласно п несавесно, или пак по надлежном одобрењу и ко га је извршио; а на другом п о томе, да-ли је питање заподето између пуномоћника и властодавца, или између ових и каснијих ималаца менице. () томе се не може овде више говорити, а за по нешто од тих ствари сравнити бр. 137, 216. ђе.

248. а. — Кад постоји онакав пренос пуномоћства какав предвиђа 5. 111. трг. зак., онда може ли ко доказивати да је он ипак учињен у цељи

преноса својинег — Овде ваља разликовати два случаја : а) Између жиранта — властодавца п жиратара

— пуномоћника може се то доказивати. Овај последњи може имати интереса да докаже, да је њему меница пренета у својину, а не ради пуномоћетва. Терет доказивања пада на њ, јер по закону стоји против њега претпоставка, да је овај пренос учињен у цељи давања пуномоћства. То се може доказивати свима доказним средствима — 5. 75. тргов. зак.