Menično pravo. I

181

овначење жиратара пили примљене вредности, то би се сматрало као пуномоћство, издато од стране жиранта у цељи вршења његових права, односно обавеза. И у случају где не би био означен жиратар, за таквога би се сматрао онај, који меницу у рукама пма.

94%. — И код оваквог преноса оно лице које преноси зове се жирант (овде дакле властодавац), а оно на које се меница преноси — жиратар (пуномоћник). Дејства оваквога преноса равна су дејствима обичног туномоћија и нормирају се по прописима грађанскога законика (55. 609—627.). Само се мора узети, да овакво пуномоћије већ по себи садржи овлашћење и на оне радње, за које иначе треба специјелног овлашћења (вид. 55. 618. и 614. грађ. зак.), али којима се остварују менична права властодавчева. Жирант и даље остаје сопственик менице, а жиратар постаје његов пуномоћник. Као такав овај, према реченоме, може за жиранта вршити све радње управљене на АЕ меничних права (тражити акцепт, наплату, дизати протесте, захтевати обезбеђења, тужити, на рит. пуномоћије пренети п т. д.); али не и радње, које не би имале за резултат то остварење, т. ј. наплату меничне суме у корист жиранта (дакле не да поклони меницу. или се поравна за мању суму ит. д.). —— Веома је спорно питање: да-ли овакав жиратар може меницу даље пренети у својину меничним преносом и са менично-правним ефектимаг Др. жимо да он то не може чинити. Према начину овога овлашћења жирант је очевидно тежио, да жиратар за њ наплати меницу. А кад би је овај пренео у својину некоме, онда би се истина добила менична сума, али би се опет и жирант менично обвезао за исто толико, те се не би могло рећи, да је поступљено у смислу датога овлашћења.