Menično pravo. I

136

вити препис исте, него тражити дупликат од трасанта и свих својих претходника.

Кад неко, ма из каквог разлога, хоће да чува ориђинал менице (н. пр. што јој је вредност велика, што је се артија већ искварпла пт.д.), али је жели пренети, он може ту меницу препшсати у свему онако како она гласи, па, назначивши на препису: довде препис пли одавде оригинал, ставити после свој ориђинални пренос на преппе п овај жиратару предати. Ако се уз то не даје пи орпшђинал (што такође може да се чини), онда се на препису означује где се онај налази (т. зв. детовзицтјона, примедба — в. п бр. 120).

Овакав препше јавља се као представник пили заменик орпиђинала менице п сопетвеник преписа је, при правилном току послова, уједно п сопственик ориђинала, па га може захтевати и добити од онога код кога би се он налазио (ако му није већ дат при самом преносу) пи онда са њиме тражити псплату. Број преписа, псто као и дупликата, није ограничен п они се могу издавати по вољи и потреби. Издавати их пак може сваки сопственик менице.

При њиховој употреби је правило, да по препису одговарају само онш, који су своје потписе на њ ставили; потписници ориђинала одговарају само по овоме. Према томе, ималац менице не може препис преносити на једно, а ориђинал на друго лице, нити пак разне преписе на разна лица, већ мора све преносити равногласно п на исто лице. Само тако се препис стапа са ориђиналом и са њиме чини једну целину. И тада сваки потписник одговара п по ориђиналу и по препису само један пут и према једном повериоцу. Ако би пак неко препис пренео на једно, а ориђинал на друго лице, пили би више преписа пренео на разна лица, онда би он одвојито одговарао по сваком таквом преносу дотичноме жиратару онако