Menično pravo. I

МУН

обавези осталих потписника менице, јер није онако потпуно самостална обавеза, као што је то обавеза, Н. пр. издаваоца, жиранта и т. д. (в. 55. 88 и 84. трг. зак. и бр. 260. ове књиге).

859. — Лице које даје ово менично јемество или авал зове се авалиста. Као што сеиу 5. 118. трг. законика каже, авалиста менице може бити свако треће лице, т. ј. свако оно лице, које по дотичној меници није већ у ма ком виду обавезно. Јер кад би авал дао неко ко је већ обавезан по меници акцептант, издавалац, жирант, — онда тиме меница не би добијала никакву већу сигурност, никаквог новог обвезника. Али п овде ваља увек гледати на самог повериоца меничног. Претходници овога не могу бити авалисте, а последници, ако би их било — в. случај у бр. 173 -—, могли би то бити. —

По себи се већ разуме, да авалиста може бити оно лице, које има меничну способност. И за њ важе изложена правила о овој способности.

Б.

Форма и место авала; лице за које се даје.

256. — Као и сва остала менична изјашњења, тако и авал има своју нарочиту Форму. О њој се налазе прописи у 5. 118. тргов. закон. из којих следује:

1) Авал мора бити писмен, саобразно познатом правилу, по коме је писменост услов за сваку меничну обавезу. По томе усменога авала не може ни бити, нити би он имао какве менично-правне вредности.

2) Авалиста се мора као такав потписати, Т. ј. он мора ставити потпис свој са изјашњењем да се он као јемац обвезује, а не како друкчије. И сам закон у 5. 118. каже, да је авалиста оно лице „које се као јемац подпитше“. Како ће пак авалиста ово