Menično pravo. I

ка

може целу суму рели виле од“ једнога авалисте, јер је он обвезан за све, а не мора исту делити и од свакога захтевати само сразмерни део (/љ ако су двојица, У ако су тројица и т. Д., кло што је то код јемства по грађанском праву. Авалиста је, дакле, дужан платити целу суму, а после сам нека гледа како ће је распоредити на другове своје (он нема т. зв. благодејање поделе, — бепећелши Фувјоп)5).

То је значај одредбе: да је авалиста заједнички или солидарно одговоран са главним дужником. У томе п јесте разлика између авала и обичног јемства по грађанскоме праву.

962, ја. — 6) Друга главна ствар у правилу о обавези авалисте је у одредби, по којој је он обавезан „оним истим начином“, т.ј. онако исто каои онај за кога је авал п дло. Ово значи: да је н. пр. авалиста за акцептанта обавезан као п овај безусловно платити меницу и без икаква протеста, или да је авалиста издаваоца, који је дао покриће, или жтранта обавезан платити тек ако има протеста због непеплате (в. бр. 258, 321, 881, 382) и т. д. Али ово значи још нешто, што је особито важно и што показује, да обавеза авалисте ипак није са свим самостална (бр. 260. тач. 1). Јер кад је авалиста обавезан онако исто као и главни дужник, онда ни његова обавеза не може вредити, ако не вреди и обавеза овога (било због његове неспособности пли због ФалсиФиковања обавезе његове и т. д.) По томе је судба обавезе авалисте везана за судбу обавезе главнога, дужника, те се у томе смислу и јавља као њена принадлежност (акцесија), као нешто што само поред ње, никако пак и без ње може постојати.

Из овога пак следује правило: да се и авалиста може против имаоца менице бранити не само својим личним одбранама — н. пр. компенсацијом, неспособношћу — него и одбранама главног дужника,