Menično pravo. I

206

8. 194. Онај, који плати другу, трећу, четврту и т. д. меницу а не увме натраг ону, на којој се његов пријем налази, не ослобођава се том исплатом спрам онога, у кога се рукама његов пријем налази.

8. 118.

Суд не може никакав рок за исплату менице продужити.

244. — Као што се види, услови за уредну исплату односе се како на време, тако и на начин њена извршења,

Ми већ знамо, да је један од битних саставака меничне Форме и означење времена плаћања менице: из ње саме мора се увек видети кад јој је рок плаћања. У томе је велики пнтерес свакога поверпоца, а нарочито меничнога, којем је прва потреба да му се меница тачно о року пеплати. Са тога је у меничном праву усвојено као апеолутно правило, да се рок никако пе може ни продужити, нити пак екратити; меница се мора платити тачно о року.

Да би пскључио могућност продужења рока меничног, што у ранијим временима беше навика, закон у 5. 188. прописује, да ни суд не може продужити никакав рок за псплату менице, дакле ни у којем случају. Та се одредба још допуњује п поткрепљује и одредбом 5. 106. која гласи: „Дани почека за пс„плату менице ни под каквим изговором места не„мају“ (пспореди бр. 193). — А да би опет пскључио примену правила грађанскога права, по коме је поверилац дужан примити пеплату дуга и пре рока, ако му се пнтерес доплати, закон у 5. 122. пропишсује, да се менични поверилац не може нагонити, да против своје воље прими меничпу суму и пре рока у меници одређенога.

245. — Па при свем овом што показасмо, де-