Menično pravo. I

а.

ИЗГУБЉЕНИ ПРИМЕРАК НИЈЕ АКЦЕПТИРАН.

255. а. — За овај случај закон утврђује право сопственика менице, а дужност свих његових претходника, да онај тражи, а ови му издаду другу меницу. Кад сопственик наведеним распитивањем дође до издаваоца изгубљене менице, онда му је овај дужан издати другу (јер је прва изгубљена) равногласећу меницу, дакле други егземплар. Ремитент, а за њим и остали преносиоци дужни су на овај примерак стављати редом своја жира, као што су она стављена п на изгубљеном примерку, све дотле док се најзад не учини пренос и на самога сопственика изгубљене менице. Сви претходници овога сопственика дужни су „ево старање употребити“ да он до овакве друге менице дође. И кад се тај посао добро и правилно изврши, онда ће сопственик имати другу меницу, по којој ће му потписници бити обавезни псто онако, као и по изгубљеном егземплару, но наравно по обојима само једанпут, пошто оба та егземплара сачињавају само једну меницу (в. бр. 118.).

На овако пздату меницу ставља се обично касаторичка клауза при самом издању њеном. —

Што се тиче трасата овај овде још није обавезан по изгубљеном примерку, те се не може ни сматрати као претходник сопствеников, па се на њ п не односи горња одредба о обвезности давања потписа. Међу тим, ако је примио покриће он треба да акцептира ову другу меницу са касаторичком клаузом. Ово са тога, што за њ и нема никакве опасности ако то учини, јер он по изгубљеном а непримљеном егземплару не може никако бити обавезан. Наравно је ова његова дужност ванменична (в. бр. 154).