Menično pravo. I

283

а) Ако платац овај накнаду тражи од њему претходних жираната на старој меници, он је мора тражити по оном повратном рачуну, који је и сам исплатио. Он не може правити никакав нови повратни рачун, а не може узимати никакав нови курс, јер не може пздавати ни нову повратну меницу. Највише што би ономе рачуну могао додати, то су они трошкови, које је евантуелно и сам морао учинити. Он зато што је последник има права тражити од својих претходних жираната све што је и сам платио.

8) Ако ли пак, било овај платац, било неки ње-

гов претходник, тражи накнаду од издаваоца старе менице, онда је овај дужан платити само онолико, колико би платио да је повратна меница непосредно на њега вучена. Ми смо раније (бр. 358. ћјв. и 858. тач. а.) видели, да повратни рачун за повратну меницу вучену из Париза на трасанта у Београду износи дин. 1057, а оне вучене на преносиоца у Нишу — дин. 1067 . И према реченоме издавалац старе менице био би дужан платити само оних 1057, а не ову последњу суму. Разлику од дин. 10, која потиче из разлике курсева (в. бр. 958 т ћие) Ниша и Београда, није он дужан сносит. Овим га је закон хтео праведно заштитити: издавалац повратне менице је ову могао вући на њ, па је то и требао чинити, а не обилазити га и тиме излагати га неповољнијим курсевима. |

У овоме се налази и разлог последње тачке 5. 155. трг. зак. По њој, кад год се повратна меница вуче на преносиоца, мора јој се приложити и уверење о курсу између места плаћања и места издања старе менице (в. бр. 354). 'Гиме се даје могућност пздаваоцу ове последње да све те курсеве сравни (кад од њега платац — трасат — повратне менице накнаду затражи), те да по повратној меници не плати више