Menično pravo. I

59

сва права по меници ието онако као и први њен ималац — ремитент, али самостално. Сам историјски развој Францеског менично-правног система донео је собом, да се тамо преносивост менице узме као њена битност, а не само као једна природна особина њена, и да се она документира изразом по наредби. Ова клауза тамо представља један део суштине саме менице: представља овлашћење за пр ЕрНо исте, а по томе већ и основ гарантији издаваоца менице (следствено и осталих обвезника) према свима каснијим сопетвеницима њеним, дакле основ непосредне обавезе издаваоца (п следећих обвезника) менице према свима њеним каснијим имаоцима. На томе становишту стоји и наш закон као превод Рани но (види и 5. 109. „на кога се наредбу она преноси“ | Тако ваља разумети речи 5. 80. тач. 8: „по чијој се наредби има платити“

То су, у главноме, разлози са којих ми, противно чешћем ехватању код нас, сматрамо: да по нашем закону меница вучена не може бити издана друкчије, већ само на наредбу нечију, пли бар да се у њој садржи поред имена ремитента још и клауза по маредби ма у којем виду. Према томе не вреди код нас т. зв. ректа (тесја) меница, т. ј. она у којој је ремитент означен само по имену без клаузе по наредби. 'Гаква би била ова меница:

Београд, 26. Јанцара 1995. ИУ битајиа 4 аб 000 те

2 2 4 7 Е 22224 22 4 10.212 160. ава;

и = ЕР брзи 22 урана 16 287. 0%, 522 228 Мтгтјиг 2222 22871 2 2. 22727: сребра 2,222; (42271 444

ДЕ | 22. 2 ј ош] от, ЕТ. се. (2, 2 16 оЖаљ ово, ит бевригтб.