Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

99 истомЂ , ни о чемЪ другомЪ, пристойно судити иразсуждавати умЪо. Находнлисусе некїи, кои су утверждавали, да бы сама вродьена природа чловека благополучнымъ учиниши достаточна была. Но ово е права безпослица и безмЂстїе ( да не речемо, неразсудакЪ ). Пчелу є, паука и мрава, и по веЋой части сва безсловесна животна природа учинила, да такова, каква су, до века остаю; и тако сЪ ньиліа и быва. А човеку є вродьена природа, да є любопытанЪ, да є подражателянЪ , и способанЪ свакомЪ зиато, занату и науды; и да непрестанно (кадЪ се само добро управи и удути ) кЪ све џю-веІіемЪ знаню и совершенству тежи и усердствуе. Не валя» се дакле сЪ людма ругати, и у вЂтарЪ говорити, іцо коме у паметь звекке. КадЪ ко утверждава, да натура хоЋе то и то, валя у свакимЪ могуЋимЪ обстоятелствамЪ и приликамЪ натуры илити природы по трагу да иде ; задуго и всевнимателно да сматра и сазнае, шо, икако, и зато, она твори$ заіцо се овде заустави и стой, а онде све ігго-далЂ ступа и напредуе. Приличнїе є, и жквотыньи неку часть словесности допустити , -неголи то човеку одриідаши, коега све достоинство ж высочество состоисе С а у