Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

*§ю°<зѳ* 69 казатіш усудїо. ОнЪ се похвали предЪ ЏаремЪ, да є сто книга написао, у коима толкуе и высоко изяшнява просто и свакомЪ вразумително Еонфуцїево Наравоученїе. И све ове книге изЪ саме зависти неЋе нико да купуе ни да вита. Изчисли сЪ великинЪ велехвалѢнїемЪ различна своя преимуіцества и достоинства, и заключи свою бесѣду сЪ горкимЪ срнга сожалѣніемъ, іцо га нико иеТіе да позна. Цесарь ласно примѢти, тда у овоме лежи. Рече му сЪ кротостію : Иди, иди дома; и утѢтавайсе сЪ тимЪ, іно самЪ себе тако добро познаешь. ОнЪ отыде савЪ разяренЪ. Спите на цѢломЪ табаку «дну поругателну сатуру на Цесара и на савь Хїнезскїй НародЪ, кою ЧуантР -УтангЪ даде себи очиташи, и здраво се будалы изсмеє: а онай у мало дана умре одЪ злоЋе и пакости. Тсе-Єе покажесе вторый. Овай каже, да онЪ, кадЪіцопише, пушасе у шакове дубоке мысли, и восхиціавасе у такове превыспренне вьісине, да често у изступлѢнїе ума долази; но и тако све єднако пише. Зато су све нЂгове истине и видѣнія у мрачне и непроницаеме замотате облаке. Зато їй могу само онїи разумѣти , кои су кадри сЪ ыьймЪ у дублітау сыЂи , и у высину попетисе. НѢгове су истине силне како