Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

7° комолнїе, кое, како плану, таки се опетъ у мракЪ сакрыю ; заіцобы иначе слабе человѢческога ума очи одЪ ньиовогЪ пресилногЪ блисшаня сасвимЪ потамнѣле. Ко е годь радЪ мене, или мое книге читаюЋи, или мое слушаюЋи речи, добро да разуме, нека ме се здраво счепа; и'кадЪ я подьемЪ у глубину слазити , дотле са мномЪ нека слази, докЪ се у вѢчноме не изгуби мраку: пакЪ онда ту здраво некЪ отвори очи; и колико выше ншца не види, толико веЋма, прилѢанїе-, и усерднїе нека гледа безЪ тренуЋа ока; и тако "Ѣе нахтосле упазити оно , іцо сама гола нага чувства нипоіцо не могу, но самїи невегцествеинїн духови постигнутп и познати могу : А по томЪ некЪ се шли са миомЂ у высину, пакЪ' нека тако лети, да се чисто около мене и нѣга. пути; и тако летеЋи улетишТіе са мномЪ у таковын свѢтЪ, гдимлогоочитїи духови одЪ прететке свѣтлости очи свое, да не заслепе, сакрываю. Ту, ако е окашляо, нека не кашлѣ, и ако га гди сврби, пека се не чеше: некЪ се не мьіче, него само нека мысли. Ц|а Ѣе ту пакЪ одЪ нѣга быши! то се не може никомЪ казатп. Ту заисто чудо велико човека надье и спопадне. Е! доста веѣь тога! рече благоразумный МонархЪ: иди, одкудЪ си дошао ;