Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

4Ю°(&§* 85 шелна. Наша се деца здрава радьаю и одранюю. Многа зактеваня и потребе, икоекаква господскаи градска присгпрастїя, селяномЪ су сасвимЪ непознаша. Наша су увеселѢнїя чиста безЪ притворности, како су и срца наша слободна одЪ злоба. Наше жене не пѢваю майсторски, али имЪ иде одЪ срца, како славуемЪ по шумарицамЪ. дднымЪ словомъ, нашЪ животЪ протиче, како пшхїи поточиЋи, кои напояваю баше наше и ливаде^ и преходи, како тиха сѣнь танка летня облака. Междоусобна наша селска и пастырска празнова- , нїя подобна су тихомЪ летнѢмЪ Зе* фура вѣтра, дыханію, кой иасЪ у ладу прохладьуе. у истой старости селяни се споминю са услажденіемъ о прошастымЪ зебавкамЪ младости, како о некимЪ прїятнымЪ сновндѢнїямЪ, кадЪ младЪ човекЪ саня да лети. ЖенеЋи сынове, и удаюЋи кЋери свое, пльіваю срца ньиова у любкой надежды, да Ћедусе у унуны и у праунуцы свои помладьивати. СЪ чистомЪ/совѣстію, како сЪ нелестномъ сведочбомЪ непорочнога своега на Земли путованя, сматраю на окончаніе привременнога живота, како на почетакіз вѣчнога и болѣга. Проста и незлобива селянина човска душа, самымЪ здравымЪ разумомЪ водима, безЪ свакога сумнѢкїя вѢруе, и у овой вѣры живи и одушевлявасе ,