Mihailo Polit-Desančić o Branku, Zmaju i Lazi Kostiću

4

сме са јотом штампао, није могла покваритн утисак ни у противника Вука Караџића. Са неке и неке стране замерало се Бранку само то, што је по која песма раскалашна, али и то није могло покварити огромни утисак, што ra је учинила прва књига Бранкових песама.« Какав је био Бранко? И на то занимљиео питање даје нам Полит одговор у својим успоменама. »Бранко је био врло дружеван, био је ведре, веселе нарави. Врло се радо дружио са српским ђацима, али никад није банчио. Био је свагда добро расположен и много се шалио. Био је леп, млад човек. Имао је особито фину, белу кожу. Био је свагда отмен и укусно обучен, иако није тражио у одел-у иоследњу моду. Бранко је чинио утисак господскога човека, мадајеу мншљењу био демократа, као што и кроз његове песме провејава демократски дух. Волео је да приповеда многе ствари из народа, особито тугаљиве ствари. Био је неисцрпан у приповедању својих галантерија. Свагда је волео причати о својим љубавним аферама и о многим комичним разочарењима. Иако сам ја био много млађи од њега, он се и предамном није устручавао да приповеда најтугаљивије ствари. Био је, што се каже, велики женскарош, и то као да му је и дошло главе. Ја сам Бранка познавао, кад је био још потпуно здрав. И његова тадања слика остала ми је у памети као идеал младога, лепога, интелнгентнога Србина. Ја, као много млађи од Бранка, устручавао сам се да тражим његово друштво, али он бн се самном свагда разговарао као да сам му парњак, па би се често самном шалио. Кад сам чуо да је оболео, то ме је јако ожалостило. У његовој болести, кад је већ пао у кревет, више пута сам га посећивао. Имао је у једној кући, у бечком алзерском предграђу, неку собу из авлије. Кревет му је био у ћошку и допирао му до прозора. Иначе је соба била врло чиста и доста пространа. И у својој болести, у кревету, шалио се. Једном ми рече: »Ваљда ће ми бити боље, имао сам лепе снове«. Другом приликом, опет добро расположен, на Политово питање како му је, он одговори; »Ваљда није баш сасвим лоше самном. Ево, читаву ноћ снивао сам о мојим познатим Бечлиницама. Кад имам рече Бранко још толико снаге да снивам и о мојим Бечлиницама, ваљда нећу баш тако брзо одапети.« 2 ) Па ипак, и према уверењу Политову, Бранко је »предвиђао своју млађану смрт; то се види из оне његове дивне песме Лишће жути веће по дрвећу. У тој је песми најмеланхоличније'Оно, где Бранко казује: »зеленога више ја никад видет нећу«. Па ипак, Бранко је још једанпут »зеленога« видео: умро је у лето 1853; дакле, ипак је дочекао »зеленога« у пролеће 1853. 3 )

2 ) Д-р Мих. Полит-Десанчпћ, Како саи свој век провео, стр. 6. 3) Како сам свој век провео, стр. 6.