Moj život i rad

105

довезем у Детроит. Нисам био сам, сачињавали смо читав караван: мој Ланчестар, јздан Пакард и један или два Форда. Како сам се возио у Ланчестру, у пролазу кроз једну варош државице Њу-Јорка, новинари нам приђоше и одмах ме питаше зашто се не возим Фордовим колима. „Зашто? одговорих. Зато што сам на распусту ини мало не журим да стигнем. Зато се не служим својим сопственим колима. Да се журим било би сасвим друкчије." Видите да продајемо и „Приче о Форду“... Мој принцип је да спуштам цене, де проширујем своје послове и да усавршавам кола. Треба применити да снижење цена долази на прво место. Никад нисам фабричну цену сматрао као нешто стално и утврђено. Према томе, почињем тиме што ћу спустити ценеда бих продао више, затим се бацамо на посао и гледамо да се навикнемо на нову цену. Не бринемо се о фабричној цени. Нова цена приморава фабричну цену да се смањује. Обично се ради, чини ми се, овако: прво се одреди фабрична цена, па се онда утврђује продајна цена. Ма да је овај начин паметан у ужем смислу он то није кад се приме и на широко; јер, шта нам вреди што ћемо знати фабричну цену, ако то треба једино да нам покаже како не можемо производити по цени по којој бисмо могли продавати? Спуштање цена принуђава свакога да истражује и најмање уштеде. Ова принуда ми даје прилике да нађем више нових идеја него ма којидруги начин рада.' На срећу, велике наднице доприносе спуштању фабричне цене, пошто радници бивају све вреднији у колико су слободнији од брига које немају везе са производњом. Кад сам радни дан свео на осам /